Чудан Свет

11/07/2013

Варг Викернес

Као млад човек понекад сам правио дуге шетње по киши, сам, у касне сате. Из неког разлога више сам добијао посматрањем света него учествовањем у њему – вероватно из разлога објашњених овде. Радије него да слушам звукове света око себе носио сам вокмен и углавном слушао Iron Maiden.

Нисам био силеџија и никад нисам започео ниједну тучу, али сам говорио искрено и од срца иако често то нисам требао да радим и због тога сам имао много непријатеља (није да их данас немам…). Исто тако сам био арогантан и гледао са висине оне који су то заслужили. Из неког разлога није ме било брига и чак сам ово и желео; «ако је свет болестан, зашто не бих био у конфликту са онима који се изгледа одлично уклапају у тај болестан свет?». У већини случајева сам из туча излазио као победник (запамтите да никада нисам никог напао! Само сам се бранио). У ствари, победио сам у толико туча, да мислим да сам до краја осмог разреда пребио више од 50% свих дечака из деветог разреда у мојој школи и због тога сам био јако непопуларан међу њима. Не говорим све ово да бих се хвалио и уствари и не мислим да сам био јачи од осталих дечака; био сам бруталнији, агресивнији у тучама и вољан да применим бруталну силу. Нпр., док сам ишао у седми  разред, један дечак из деветог разреда висок 2 метра, покушао је лагано да ме рвајући обори на земљу. Реаговао сам ударајући га лактом у нос и наравно победио у тучи. Када сам га оставио,  лежао је и плакао као беба. Још један момак, мојих година али и већи и снажнији од мене, једноставно ме је бацио на земљу и држао доле. Питао ме је да ли «одустајем», мислећи да је победио. Да, наравно; једноставно сам га ударио коленом у лице, колико год јако сам могао. Моментално ме је пустио и почео да скичи као свиња у кланици. Устао сам и видео да му лице крвари. Када ми је нека азијска девојчица рекла да сам  «окрутан», ударио сам га и у стомак – само да бих је још више разбеснео. Тада сам отишао. Његови другари су само стајали тамо и гледали како скичи. Наравно, био сам сам од почетка.

Већину времена овај «рат» је био веома неугодан. Увек сам морао да чувам леђа због тога што су ме увек неки старији дечаци тражили, да ме ухвате. Једном, када сам имао 16 година, возио сам мој мопед и приметио како ме кола прате. Ауто је био напуњен петорицом очигледно старијих и јачих момака, претпостављам да су имали око 18 година и нису изгледали пријатељски. Направио сам пар наглих скретања и још увек су ме пратили. Када сам убрзао и они су то урадили. Схватио сам да морам да покушам да их се отарасим. Возио сам што сам брже могао до малог пута за који сам знао да је слепа улица у којој су лежећи полицајци екстремно велики. Возећи мопед могао сам да их користим као мале скакаонице, то сам и урадио. Кола су пар пута добро лупила прелазећи преко њих, па нисам био сигуран да сам урадио праву ствар. Сада су ме пратили пет вероватно веома бесних осамнаестогодишњака! Пут је био слепа улица али сам знао да је отворено поље иза левог ћошка и кренуо сам ка њему – пуном брзином. Поскочио сам на малу избочину на путу и упао у блато – био сам заглављен! Окренуо сам главу да бих видео да ли ме још увек прате и видео сам да се њихов ауто буквално забио у избочину на путу. Излаз у поље је једноставно био преузак да би кола прошла. Прашина и ситно камење је полетело у ваздух када је ауто ударио избочину. Излаз је био толико узак да десна врата нису могла да се отворе, па су само тројица од њих могли брзо да изађу – и да крену да ме јуре. Први није видео блато па је пао – право на лице. Цело лице било му је браон, од блата и лудо је вриштао од беса! «С…е», помислио сам. «Стварно морам да побегнем одавде». Бити заглављен у блату са мотором и није тако страшно; само сам дао пун гас и изгурао мотор одатле. Али преостала двојица су били још увек на ногама и веома близу. Сада, једини проблем – наравно за њих – био је тај што су били иза мене, па када сам дао пун гас, бацио сам тону блата директно на њих. То је био млаз од блата. У том тренутку почео сам да се смејем; споро сам напредовао због блата, али су и они, покушавајући да ме се дочепају, штитећи рукама лице од блата. Коначно сам изашао из блата, и могао да наставим по сувој трави, ка другој страни поља и мом сигурном бекству. *Уф*, један метак избегнут.

PS. Мислим да је био петак или субота, увече, због тога што су петоро момака у колима били лепо обучени, за излазак…

Мој «план за бекство». У А сам одлучио да побегнем. У B су се кола слупала. На рути између B и C је некад било отворено поље (и мала шума). Лежећих полицајаца више нема. Више се не можете одвести из A у B колима (пут је затворен за саобраћај), а на отвореном пољу су саграђене куће. Шума је такође посечена.  «Напредак», тако они то зову. И да, колико видим, слепа улица то више није.

The Escape Plan

Добро место да се слупају кола која вас прате (тада није било стазе после успона, а сам успон је био стрмији).

Car Crash

Било је неколико сличних ситуација али сам увек имао, опростите због израза, проклету срећу и увек сам побеђивао у овим тучама или се извлачио неповређен. Против свих изгледа, никад нисам био пребијен и као што сам већ рекао, то није било зато што сам био јак момак. Многи које сам победио су били јачи. Многи су чак и били бољи борци. Нисам ни веома јак нити превише добар борац, Само имам среће. Мора бити да ми је Hamingja веома јака.   

То је поента коју желим да направим овде; ја имам среће. Шта год да сам радио, добро или лоше, увек сам имао изузетну срећу. Имао са напуњен револвер уперен у моје чело; чак је и пуцано у мене из велике близине пушком калибра .22, али није опалила па сам жив да причам о томе. Једном је један момак (наводни «пријатељ») покушао да ми пресече ручни зглоб, нападајући ме ножем у забаченој уличици у Бергену, али сам обрнуо руку за 180 степени па сам прошао само са малом посекотином на руци.

Ожиљак са памћење;

IMG_8099

Једном сам, у Багдаду, бежао од чопора бесних паса и успео да побегнем – био сам шестогодишњак – тако што сам се попео на бетонски зид висок преко 2 метра, на сигурно место, пре него што су ме сустигли. Изненада су напали мог брата и мене. Мој брат се попео на палмино дрво, па су моји родитељи морали да га спашавају, користећи кола да би стигли до њега. Што више размишљам о овоме више сличних сцена ми падају на памет, сећања из моје сопствене прошлости и колико сам среће имао да се увек извучем неповређен.

„Смрт је најчешће најбољи исцелитељ.“ (тулеанска пословица)

„Онај који се плаши смрти не може да ужива у животу.“ (тулеанска пословица)

Наравно, постоји много других људи који су доживели много више него ја, много горе ствари исто тако, али поента је да сам имао среће. Благословен сам. Да; чак и важан. Осећам да ме неко или нешто штити откада сам се родио. Назовите то Богом или Духом ако желите, или можда Вилењаком Заштитником.

Hâvamâl stanza 77

Deyr fê

deyja frændr,

deyr sjâlfr it sama;

ek veit einn,

at aldregi deyr:

dômr um dauðan hvern.”

(„Говеда умиру,

браћа умиру,

исто тако и ти умиреш;

али знам једну ствар

која никад не умире:

одлука о човековој смрти.“)

Ипак, „проблем“ је то што исто тако осећам да ме неко или нешто води у све ове проблематичне ситуације – да ме образује. Да ме ојача. Да ме претвори у нешто мало корисније… Ово би могло да објасни зашто сам завршио у затвору; да би се образовао. Да ли бих прочитао све те књиге да нисам био затворен и на неки начин натеран на читање (или то или бих изгубио разум)? Не, вероватно бих умро веома млад, највероватније у неком очајничком, самоубилачком нападу на…све.

„За часне не постоји смрт, само промена тела.“ (тулеанска пословица)

Ја сам још увек овде, у овом чудном свету, срећан и чуван од стране (у недостатку бољег имена за то) Одина. У мрачним моментима осећам се превареним за херојску смрт коју можда нећу доживети, али почињем све више да верујем својој судбини. Ипак сам овде због разлога. Можда само због тога да би наставио да певам своје луцкасте песме, или можда због нечега другог. Још увек то не знам.

„Смрт одговара пре него што је упитана“ (тулеанска пословица)

Могу да сањам и да се надам; само изгледа да не могу да планирам било шта, због тога што моје личне жеље и мишљења изгледа да се не узимају у разматрање од стране богова… C’est la viе, претпостављам. HailaR WôðanaR!

„Лепа смрт почаствује цео живот.“ (тулеанска пословица)

PS. Сви „наводи о смрти“ су из MYFAROG-а.

Превео са енглеског Александар Маслар

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s