Тероризам у Француској, III део

20/07/2013

Варг Викернес

Изворни текст

Следећег дана испитивање је почело нормално, око 8:00, и предмет се веома тицао политике и постојала је очигледна намера припреме потенцијалног правног гоњења, базираног на мојим могућим преступима у постовима на ThuleanPerspective.com, који нису у складу са француским забранама изношења политичких мишљења. Касније исог дана, судија је желео више одговора и разјашњења у вези са питањима на која сам одговорио раније тог и два претходна дана, желео је да полиција добије тачнију слику о свему.

Адвокат ми је, на крају тог дана, рекао да ћу највероватније бити пребачен у Париз, на посебно место посвећено оваквим предметима. Пошто су ме вратили у ћелију почео сам ментално да се спремам за још једну дугу и тешку битку против свих изгледа, у непријатељском систему, који хоће да ме казни не би ли заплашио мене и остале да не причају против „елите“. Политички злочин. Казна због изражавања мог мишљења и објављивања моје забринутости за будућност.

Убрзо после тога, прошло је можда 20 или 30 минута, један од истражитеља се вратио у ћелију и рекао ми је да је судија прегледао резултате испитивања и да могу да идем кући. Али добио сам још 48 сати задржавања а прошло је тек 10 од тих 48! Како је то могуће? Добро, дао сам своје објашњење које је било сасвим у реду и могу само тако да одем. Тако лако. Поново сам се суочио са културним шоком, суочен са ситничавим полицијским истражитељима у Норвешкој, који никад нису ослободили никог пре последњег минута, без обзира на све, и који су увек покушавали да те држе закључаног колико год је могуће дуже од одређеног. Они би ме држали бар тих 48 сати! Не, истрага је завршена и могу да се вратим кући… у реду, као Норвежанин стварно нисам очекивао ово али наравно нисам се расправљао и… кренули смо.

Исти тим специјалаца који ме је хапсио, добио је задатак да ме врати кући, овог пута у цивилној одећи али још увек са ски маскама на лицима. Још увек су били изузетно ауторитативни, професионални и такорећи  јасни и напустили смо полицијску станицу возећи се кроз групу фотографа и репортера, који су морали да буду физички одгурнути са пута да би направили места за кола да прођу. Неко време су наставили да трче за колима, покушавајући да направе снимак који могу да искористе. Драги Пагански Боже! Било ме је срамота што сам исте врсте као ови појединци; каква ужасна група људи! (Да, моја жена ме је доста ограничила овде. Ово није оно што сам првобитно хтео да кажем о њима…)

Током вожње ка кући, полицајаци се нису понашали мање професионално него пре, обраћајући пажњу на гонитеље (тј. новинаре) рутински говорећи један другоме шта виде. „Десно је чисто“. „Лево је чисто“. „Пажња! Фолксваген“ када је Фолксваген кренуо са паркинга после нашег проласка покрај њега, итд. Како сам возач Ладе Ниве, уверавам вас да је пут од Бривеа да моје куће сигурно трајао много краће него што обично траје.

Питали су ме где желим да ме одбаце, због тога што новинари опседају моје имање и ја сам им рекао да идемо да стазице иза оближњег шумарка. Одбацили су ме дотле и придружили ми се у мом пешачењу до куће. Објаснио сам им како планирам да уђем у башту а они су ми рекли да морају да се увере да сам ушао, пре него што оду. Праћен њиховим погледима , приближио сам се кући и када сам ушао у башту подигао сам палац у вис (прим. прев. у смислу да је све у реду). Ситуација је била помало бизарна. Четворица добро грађених и јаких младих људи, носећи ски меске и бојне рукавице али у мајцама, само стоје ту испод дрвета. Да сам сусрео такву групу док шетам са децом кроз шуму, био бих веома забринут. Размишљао сам о старој госпођи коју сам видео неколико пута на тој стази и надао се да није пошла у шетњу баш то вече…

Задњи улаз је био закључан па сам морао да дођем до предњег, али сам прво погледао да ли има неког тамо. „Обала је била чиста“ па сам отворио предња врата, која су остављена откључана (!?) и када сам затворио врата за собом, видео сам кроз прозор фотографа како прави снимке.

Репортерска руља, која је била испред полицијске станице у Бриву, почела је да се појављује, један за другим, и кренули су да сликају све. Гаражу. Кућу. Кола. Дрво у башти. Прозоре. Кола поново. Кола из другог угла. Итд. Поново и поново. Трајало је сатима. Зашто? Зашто би њиховим читаоцима или гледаоцима или коме већ, из било ког разлога, били интересантни ови мотиви?

Сва кола су била остављена откључана, на отвореном, у нашем дворишту. Једна су извезена из гараже а на другима је покривач био склоњен. Била су комплетно изложена репортерским објективима. Зашто?

Да бих зауставио нарушавање моје приватности са њихове стране, изашао сам, скривен, да увезем ауто у гаражу и покријем други. Камерман је полудео и почео је да трчи около, као лудак и све да слика.

Веома рано, следећег јутра, склонио сам и трећа кола са пута, са друге стране куће, али репортери – мало каснећи – незаконито су упали на комшијино имање и наставили да сликају, са комшијиног приватног власништва. Да, прекршили су закон само да би могли да наставе да сликају исти ауто који су сликали претходног дана… какава улов! „Сада је ауто под дрветом, иза угла куће! Ууууу!

Жалим их. Не могу да буду врло поносни на себе.

Ова фотографију сам сликао овог јутра, 20. јула 2013 године. „Све се враћа, све се плаћа“.

 Sensurert

Затамњења лица и регистарских таблица (аматерско и брзо) сам урадио користећи Paint, због закона о приватности овде у Француској, које бар ја поштујем.

Ја сам сурвивалиста, па ако хоћу да останем ван њиховог погледа могу то и да урадим – буквално годинама. Узели су женине пушке али не и резерве хране и воде. Питам се да ли ТВ станице и новинске куће могу себи да приуште да држе своје репортере, овде у Француској, још дуго – или да ли су вољни да наставе све ово само да би добили још слика нашег власништва и имања. Они већ представљају сервисе који су у реалности постали сувишни. Ми имамо интернет и више нам нисте потребни. Збогом.

Видите Тероризам у Француској, I део  овде.

Видите Тероризам у Француској, II део  овде.

Видите Тероризам у Француској, IV део  овде.

NB! Запамтите да ја немам Фејсбук профиле, дакле свако ко се претвара да је ја је преварант. Запамтите исто да је сваки Бурзум вебсајт осим burzum.org лажан, направљен од стране фанова или појединаца који ми не желе добро.

Превео са енглеског Александар Маслар

Advertisements

One thought on “Тероризам у Француској, III део

  1. Pingback: Тероризам у Француској, II део | The Call of Thule

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s