О Смрти

24.10.2013

Верг Викернес

Изворни текст

Неке музике се тешко можемо отарасити. Прати нас неко време.

Лишће опада са грана. Ветар дува. Киша пада. Мајка Земља умире… поново.

Ми знамо да се ово дешава сваке године. И наши преци су то знали. И дан и ноћ умиру – ноћ се претвара у излазак Сунца, а дан у залазак. То се дешава и Месецу – помрачење Месеца прелази у млад Месец, пун Месец и последњу четврт. То се дешава и месецима – прва недеља је недеља реинкарнације, друга недеља рођења, трећа недеља живота и четврта недеља смрти. Дешава се и години – зима је доба реинкарнације, пролеће поновног рођења, лето живота и јесен смрти. То се догађа и човеку – човек је вилењак (тј. бели дух племенитог преминулог), затим борави у царству смрти (загробној хумки), рађа се, живи и поново умире.

Све силе у универзуму пролазе кроз ове промене, неке брже од других, неке у већој мери од других, али све то раде. Чак и планете. Чак и сунчев систем и галаксије. Сви они имају живот.

Тако да и сва европска божанства пролазе кроз исто. Она су обновљена и враћају се боља него што су била пре смрти: док живе она се распадају и на крају умиру – баш као и човек. Само се добро враћа, али ово добро се квари временом и мора да буде обновљено. Поново и поново.

Нема краја овоме. Ни почетка. Не постоји “стварање” или “армагедон”. Увек је било овако и увек ће да буде. Рагнарок је само обнова свега доброг у нашем свету. Ми живимо у вечности, “време” је само илузија: начин да човек схвати ову вечност.

Када Мајка Земља умире, човек може да сакупља плодове: нпр. јестиве печурке почињу да расту на трулом шумском тлу и кестење пада са дрвећа. Смрт једног облика постојања је живот за други.

Ја сам човек, заробљен у вечности, неспособан да је видим целу у једном тренутку, па идем у умирућу шуму и скупљам плодове, да бих могао да једем и тако наставим да живим још неко време. Могуће је да ћу у неком тренутку, изненада да схватим зашто сам овде и да нађем смисао свега. Могуће је да ћу то урадити када умрем – и због тога изабрати поновни повратак у живот. Поново и поново.

Можда искра у мени, која ми даје живот, јача док живим и храни божанства када умрем.

HailaR Erþô! HailaR WôðanaR!

Корпа кестења, после 15 минута сакупљања у шуми, око 50 метара од нашег имања:

IMG_9812

Превео са енглеског Александар Маслар

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s