Некада Давно

30/05/2013

Варг Викернес

Изворни текст

Некада давно (заправо 2003.) у норвешким планинама, када сам био у бекству из затвора, нашао сам уточиште у планинској бараци. На мапи сам видео да је могуће паркирати кола само 500 метара од бараке, на путу који води до исте планине са северне стране, а до ког се може доћи путем који води од јужне стране планине. Напустио сам бараку и возио око 1,5 часова око планине не би ли паркирао кола на том месту. Схватио сам да би било мудро да то урадим, у случају да морам брзо да побегнем. Када би полиција сазнала где сам, највероватније би дошли са јужне стране.

Користећи војну тактику, коју наравно нисам уопште научио од норвешке војске, кретао сам се путањом латиничног слова “у” да бих дошао до колибе – како бих био сигуран да ћу да видим ако ме неко прати. Због овога, приближавао сам се бараци са југа и неких 200 метара јужно од искључења које води до бараке, било је паркирано велико теренско возило на такав начин да је очигледна била намера да се блокира пут. Није било других заузетих барака у области (проверио сам их), а пут је био ћорсокак, па сам залегао, узео мој двоглед и покушао да схватим шта се дешава. Тада сам чуо псе који су лајали поред бараке и убрзо сам видео људе обучене у црне, или бар веома тамне, јакне са капуљачама, који су носили маске за скијање, кациге и аутоматско оружје. Један од њих је водио немачког овчара и имао пиштољ или револвер у руци. Пратили су мој траг, који сам оставио неколико часова раније. Налазио сам се око 100 метара јужно од паркираног теренаца, тако да су били неких 300 метара удаљени од мене и улазили су у моје видно поље, не знајући да сам ту. Одлично. Да сам само имао пушку…

Могуће је да сам био наоружан пиштољем, Валтером ППК и ручном гранатом (М67), иако бих рекао другачије ако би ме полиција питала, али била ово истина или не, дошао сам до закључка да сам срећан што сам их видео први и несрећан што нисам имао пушку (сва три моја контакта нису успела да ми доставе оно што су обећали), а ја нисам био Џејмс Бонд. Тако да сам одлучио да преживим, како бих се борио неки други дан и полако сам се повукао. Када сам им изашао из видног поља, појурио сам према својим колима, трчећи цик-цак, због тога што нисам знао да ли их има још, или да ли су ме можда до сада уочили. Ушао сам у кола – са старим дизел мотором – и почео да их загревам. Пребацио сам панцир прслук преко возачког седишта, у случају да ме опазе и отворе ватру. Када се мотор загрејао, могао сам да стартујем кола и одвезем се… без све своје опреме, хране и новца – све ми је то остало у бараци. Био сам сам, нисам имао никог да ми помогне, никог да ме подржи, а заправо и нисам прекршио превише закона, тако да је предаја полицији у Ослу било најбоље решење које сам могао да нађем. Па, могуће је да сам се прво ослободио пар предмета… Изабрао сам Осло, због тога што сам схватио да је сигурније да се предам професионалним полицајцима, пред сведоцима, пре него неком сеоском шерифу, где нико не би видео шта се догодило. До тада сам већ мислио да су људи које сам видео полицајци, специјална јединица.

Када сам био испитиван од стране полиције, порицали су да су били у близини бараке. Полицајац са којим сам разговарао (сеоски шериф…) је лично био задужен за операције специјалних јединица у тој области и није добио никаква наређења. Тврдио је и то да они не користе таква возила.

Па ко је онда то био? Ко су били људи које сам видео поред бараке? Судија је наравно написао да сам видео ловце (са скијашким маскама, немачким овчарима и аутоматским оружјем…) или чак духове (судија је то написао!) и да није било полицајаца у тој области. То је био крај приче. У кривичном смислу, то је била прича са којом са могао добро да прођем, тако да је нисам доводио у питање или покушао да изнесем чињенице. Извукао сам се прилично лако.

Случајно познајем неколико Норвежана који служе или су служили у Норвешким специјалним јединицама (FSK-у), одељку Норвешких специјалних снага који је под полицијском управом и они су ми рекли да у FSK-у постоји посебна јединица која се састоји од војника трнираних за акције против норвешких грађана у Норвешкој, располижива за “посебне потребе”, укључујући и ситуације када се треба побринути за проблематичне појединце у Норвешкој, али они ступају у дејство само по наредби министра правосуђа Норвешке лично. Моји пријатељи из специјалних јединица рекли су ми и то да су кола која сам им описао, идентична са оним која користи ова јединица војних убица. Па… добро, изгледа да сам имао више среће него што сам у првом тренутку мислио, када сам их видео пре него што су они видели мене… *ух*

Али шта ја мислим ко сам?! Да ли стварно верујем да сам, или бар да сам био, толико важан, да су ризиковали политички проблем само да би ме се отарасили? Па, у том тренутку смо имали “не-веома-норвешког” министра правосуђа, са именом које је звучало норвешки, Odd Einar Dørum. (Користите Гугл преводилац да преведете чланак на Википедији који је на норвешком, уместо само да прочитате веома кратку верзију на енглеском, како бисте нашли информације о његовом пореклу.) Био сам сам у сред планине, није било сведока, демонизују ме већ целу декаду, тако да чак и ако би неко сазнао за ово, не би га било брига. У то време за њих сам био најомраженији дисидент у Норвешкој, па… зашто да не? Није да овакви људи нису прибегавали сличној тактици и раније.

Тренинг FSK-а:

978x

О томе ко су они заправо били расправљало се на суду, али ни један једини новинар који је био присутан није изнео ову причу у јавност. Све се завршило потпуном тишином.

У шта ми да верујемо? Пре тога никада нисам чуо да постоје овакве милитаристичке убице у Норвешкој и чак и ја, који сам дисидент, нисам сматрао да је Норвешка толико екстремна. Звучи као нешто из романа. Али полиција је тврдила, очигледно и доказала судији, да они нису били тамо, а ја сам ипак видео ове људе – и осим ако стране снаге не оперишу на норвешком тлу, ко би други то могао да буде?

Оно што знам је то да ловци не користе ски маске, кациге, немачке овчаре и аутоматско оружје, а и не паркирају своје аутомобиле на тај начин. Мора да сам видео “духове”….

Данас сам породичан човек, а они имају људе као што је Брејвик да о њима брину, али и даље мислим да је можда мудро са моје стране да не провдим превише времена у Норвешкој, док год је воде “не-норвешки” марксистички екстремисти. Могао бих поново да налетим на “духове” и можда не бих имао среће као прошлог пута. HailaR WôðanaR!

PS. Помало нерадо причам ову причу, због тога што је веома чудна, страшна и невероватна!

Превео са енглеског Александар Маслар

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s