Пре неколико хиљада година није било расправе око “речи Божије”. Ако је нешто писало у Библији, сви су морали тек тако да верују у то, а било каква расправа око тога била је, ако већ не физичко самоубиство, онда бар веома опасна. Опасност од изопштења из друштва била је велика. Исмевање је било сигурно. Презир је био сигуран. Прогон сигуран.
Данас је наука нова “реч Божија”, можда посебно њен део који се бави проучавањем ДНК. Ако је нешто у ДНК и ако научници (нови свештеници) то интерпретирају на овај или онај начин, тада не можемо да се расправљамо око тога. На пример, ако ДНК узорак доказује да сте бели, иако сте у стварности црни, биће веома тешко да убедите друга људска бића да сте у ствари црни. Мислим; како се можете расправљати против ДНК? Када наука говори, најчешће затварамо своје очи пред стварношћу и једноставно то прихватамо.
Када је Институт Макс Планк почео свој пројекат “Неандерталски геном”, узели су ДНК од два различита, већ помешана (са Хомо сапиенсом), Неандерталца из Виндије у Хрватској. Затим су, пошто нису имали комплетан ДНК, додали нешто од другог Неандерталца (исто тако помешаног са Денисовом, азијском врстом) из Мезмајског у Русији. Тако да ДНК који су имали није потицао од појединца, уопште није био неандерталски, већ од неколико помешаних Неандерталаца/Хомо сапиенса/Денисових. Али им и то није било довољно – ДНК није био комплетан.
Нису узели ДНК узорак од чистих Неандерталаца, нити од многих Неандерталаца нађених у Централној и Западној Европи. Због чега?!
Затим су узели ДНК од неколико савремених људских бића и упоредили их са ДНК од (запамтите – помешаних) Неандерталаца, од којих су узети узорци.
Савремени људи од којих је узет ДНК, баш изненађујуће нису Европљани, осим једног Француза. А и о том Французу не знамо ништа.
Ако знамо да су Неандерталци били плавооки, плавокоси и веома светле коже, зашто онда нису узели узорке из популације са таквим карактеристикама, као што су скандинавска, немачка, холандска или енглеска? Због чега?!
Није изненађење што је испало да изгледа да неки Азијци имају највише неандерталског ДНК. Зашто и не би, када су научници додали ДНК од Неандерталца помешаног са азијском расом?! Не знамо ни колико је био помешан. Колико знамо, могуће је и то да је био полу – Неандерталац, полу – Денисова, са 50% ДНК од Денисове.
Зашто онда неки Азијци не би имали већином неандерталски ДНК, када нису – зачуђујуће – упоређивање извршили са Европљанима неандерталских особина, као што су плава коса, плаве очи и веома светла кожа?! Изоставити из истраживања савременог човека који апсолутно највише личи на Неандерталца… баш згодно!
И реците ми: каква је то “наука”?!
И реците ми: да ли верујете ДНК тестовима и ономе што нам ови свештеници говоре о ДНК, када вам је ово познато?
Они нас не просветљују; још више нас урањају у таму. Они не осветљавају наш свет са научном истином; стварају димне завесе и илузије.
Уморан сам од тога. Не прође ни месец дана а да ми неко не пошаље линк ка неком “научном” часопису, који очигледно говори против онога што овде износим. Наравно да не говоре директно против мене, али изгледа као да то раде, због тога што – после свега – стварају димне завесе и илузије и скривају истину.
Ако желите да сазнате истину, користите своју главу. Ако нешто има смисла, вероватно је истина. Ако нема смисла, вероватни није – као што нема смисла теорија да Европљани, који још увек имају све рецесивне особине Неандерталаца, нису већином Неандерталци!
Јесмо. Још увек смо Неандерталци.
Не дозволите да вам ови свештеници сруше веру у ваше порекло. Не дозволите да вам сруше ваш сопствени идентитет. Не верујте у “реч Божију”.
Сажето из књиге Власиса Расиаса “УНИШТИТЕ ИХ…”, објављене у Атини 2000. године (II издање), од стране Anichti Poli Editions, ISBN 960-7748-20-4:
314.
Истог момента када је постала законита, хришћанска црква почиње са нападима на нехришћане: Анкарско веће забрањује слављење Богиње Артемиде.
324.
Цар Константин поставља хришћанство као једину званичну религију Римског царства. У Дидиму, који се налази у Малој Азији, пустоши пророчиште Бога Аполона и мучи до смрти његове паганске свештенике, који су се ту нашли. Такође тера нехришћане са планине Атос и уништава све локалне хеленске храмове.
326.
Цар Константин, према инструкцијама своје мајке Хелене, уништава Храм Бога Асклепија у Егеји, која се налазила у Киликији, као и многе храмове Богиње Афродите у Јерусалиму, Апаки, Мембри, Феникији, Баалбеку итд.
330.
Константин краде блага и статуе из грчких паганских прамова, како би декорисао Novu Romu, Нови Рим (Константинопољ), нову престоницу свог царства.
335.
Константин пљачка многе паганске храмове у Малој Азији и Палестини и наређује разапињање на крст свих “чаробњака и пророка”. Мучеништво неоплатонског филозофа Сопатера.
341.
Цар Констанс, Константинов син, прогони “све пророке и хеленисте”. Многи пагански Хелени су или затворени или погубљени.
346.
Ново велики прогон нехришћана из Константинопоља. Протеривање познатог говорника Либаниуса, под оптужбом да је …“чаробњак”.
353.
Констацијевим едиктом се на смрт осуђује било какво практиковање религије које укључује жртвовање и “идоле”.
354.
Новим Констацијевим едиктом се наређује затварање свих паганских храмова… неки од њих су скрнављени и претворени у борделе или коцкарнице. Погубљење паганских свештеника. Прва паљења библиотека у разним градовима царства. Прве кречане су саграђене поред затворених паганских храмова. Велики део светих паганских грађевина је претворено у креч.
356.
Нови Констацијев едикт, којим се наређује уништење паганских храмова и погубљење свих “идолопоклоника”.
357.
Констације ставља ван закона све врсте “прорицања” (укључујући и астрологију).
359.
У Скитополису, граду у Сирији, хришћани организују прве логоре смрти, за мучење и погубљење нехришћана, заробљених широм царства.
361.-363.
У Константинопољу се проглашава религијска толеранција и обнова паганских култова, од стране паганског Цара Флавија Клаудија Јулијана (11. децембар 361.).
363.
Асасинација Цара Јулијана (26. јун).
364.
Цар Флавије Јовиан наређује спаљивање библиотеке у Антиохији. Царским едиктом (11.септембар), наређује смртну казну за све нехришћане који славе богове својих предака, или врше прорицање (“sileat omnibus perpetuo divinandi uriositas”). Трима различитим едиктима (од 4.фебруара, 9.септембра, 23. децембра) наређује конфискацију свих поседа паганских храмова и смртну казну за учествовање у паганским ритуалима, чак и оним приватним.
365.
Царским едиктом (од 17. новембра), забрањује се нехришћанским војсковођама да командују хришћанским војницима.
370.
Цар Валенс наређује гувернеру Мале Азије да уништи све Хелене и све доказе њихове мудрости.
373.
Нова забрана свих врста прорицања. Хришћани уводе термин “пагани” (pagani, сељани), како би унизили нехришћане
375.
Храм бога Асклепија у Епидауру, Грчкој, је затворен,
380.
На дан 27. фебруара хришћанство постаје ексклузивна религија Римског царства, едиктом Цара Флавија Теодосија, којим се захтева да “сви различити народи, који су у нашој милости и пажњи, треба да наставе са практиковањем те религије, коју је Римљанима донео божански апостол Петар”. Не хришћани су названи “гнусним, јеретницима, глупим и слепим”. У још једном едикту Теодосије назива “лудим” оне који не верују у хришћанског бога, а злочинцима оне који се не слажу са црквеним догмама. Амброзије, Бискуп од Милана, почиње са уништавањем свих паганских храмова у својој области. Хришћански свештеници воде руљу на Храм Богиње Деметре у Елеусини и покушавају да линчују хијерофанте Несторија и Прискија. Деведесетпетогодишњи хијеромант Несторије завршава Елеусинске мистерије и најављује превладавање менталне таме људским родом.
381.
Другог маја, Теодосије одузима сва права хришћанима који су се вратили паганској религији. Широм Источног Царства, пагански храмови и библиотеке су пљачкани и спаљивани. Двадесетпрвог децембра, Теодосије ставља ван закона чак и саме посете хеленским храмовима. У Константинопољу, Храм Богиње Афродите се претвара у бордел, а Храмови Сунца и Артемиде у штале.
382.
“Хале-луја” (слава Јахвеу) намеће се хришћанском богослужењу.
384.
Цар Теодосије наређује преторијанском Префекту Матернусу Синегијусу, загриженом хришћанину, да у сарадњи са локалним бискупима, уништи нехришћанске храмове у Северној Грчкој и Малој Азији.
385.-388.
Матернус Синергијус, охрабриван од стране своје фанатичне жене и бискупа “светог” Марселија, са својим бандама чисти територије, пљачка и уништава хиљаде хеленских храмова, светилишта и олтара. Међу осталима, уништили су и Храм у Одеси, Светилиште у Имбросу, Храм Зевса у Апамеи, Храм Аполона у Дидиму и све храмове у Палмири. На хиљаде невиних нехришћана, са свих страна Царства, пропатили су мучеништво у озлоглашеним камповима смрти Скитополиса.
386.
Цар Теодосије ставља ван закона бригу о опљачканим паганским храмовима (16. јун).
388.
Теодосије забрањује и све јавне религиозне расправе. Стари оратор Либанус шаље своју чувену посланицу “Pro Templis” Теодосију, у нади да ће бар неколико преживелих хеленских храмова бити поштовани и поштеђени.
389.-390.
Сви нехришћански календари су стављени ван закона. Хорде фанатичних пустињака из пустиња, слило се у градове Средњег Истока и Египта, уништавајући статуе, олтаре, библиотеке и паганске храмове, док су нехришћани били линчовани. Теофилије, александријски патријарх, започиње тежак прогон нехришћана, претвара Храм Диониса у цркву, спаљује градски Митраеум, уништава Храм Зевса и исмева паганске свештенике, пре него што их убија каменовањем. Хришћанска руља скрнави свете предмете култова.
391.
Нови Теодсијев едикт од 4. фебруара забрањује не само посете паганским храмовима, већ и само гледање у оскрнављене статуе. Нови, тешки прогони широм царства. У Александрији, Египту, нехришћани, вођени филозофом Олимпусом, буне се и после нешто уличних борби, коначно успевају да се закључају унутар утврђеног Храма Бога Сераписа (Serapeion). После насилне опсаде, хришћани окупирају зграду, демолирају је, спаљују њену чувену библиотеку и скрнаве свете предмете.
392.
На 9. новембар, Цар Теодосије ставља ван закона све не хришћанске ритуале и назива их “паганским празноверјем (“gentilicia superstitio”). Поново су ангажоване све силе за прогон нехришћана. Окончане су Мистерије Самотракија, а свештеници су побијени. На Кипру, локални бискупи “Свети” Епифаније и Тикон, уништили су скоро све храмове на острву и побили хиљаде нехришћана. Локалне Мистерије Богиње Афродите су окончане. Теодосијев едикт налаже: “Они који се не повинују оцу Епифанију, немају права да живе на острву.” Нехришћани се буне против Цара и цркве у Петри, Аерополису, Рафији, Гази, Баалбеку и другим градовима Средњег Истока.
393.
Питијске, Актијске и Олимпијске игре су стављене ван закона као део хеленистичке “идолатрије”. Хришћани пљачкају Храмове Олимпије.
395.
Два нова едикта (22. јула и 7. августа) воде до нових прогона нехришћана. Руфинус, главни министар Цара Флавија Аркадија, евнух, управља хордама покрштених Гота (предвођених Аларихом) до хеленских земаља. Охрабрени хришћанским монасима, варвари пљачкају и спаљују многе градове (Дион, Делфе, Мегару, Коринт, Фенос, Аргос, Немеју, Ликосуру, Спарту, Месену, Фигалеју, Олимпију итд.), побивши или поробиши небројено много Хелена и спаливши храмове. Између осталих, спалили су и Елеусинско Светилиште и спалили живе све његове свештенике (укључујући и хијерофанта Митре, Хиларијуса).
396.
Седмог децембра, нови едикт Цара Аркадија наређуј да се паганизам третира као велеиздаја. Заробљава се неколико преосталих паганских свештеника и хијерофаната.
397.
“Уништите их!” Цар Флавије Аркадије наређује униђтење свих преосталих храмова који још увек стоје.
398.
Четврти Картагински сабор забрањује свима, укључујући и бискупима, извучавање нехришћанских књига. Порфирије, бискуп Газе, уништава скоро све паганске храмове у граду (осим њих девет, који су још увек били активни).
399.
Новим едиктом (13.јул) Цар Флавије Аркадије наређује моментално уништење свих преосталих храмова (углавном су остали у сеоским областима): “Si qua in agris templa sunt, sine turba ac tumultu diruantur. His enim deiectis atque sublatis omnis superstitioni materia consumetur.”
400.
Бискуп Никита уништава Пророчиште Бога Диониса у Весају и покрштава све нехришћане у тој области.
401.
Картагинска хришћанска руља линчује нехришћане и уништава храмове и “идоле”. И у Гази, локални бискуп, исто паа… “светац”, Порфирије, шаље своје следбенике да линчују нехришћане и униште преосталих 9, још увек активних хармова тог града. На XV Халкедонском сабору је донета наредба да ће сви хришћани који и даље одржавају пријатељске односе са својим паганским рођацима, бити екскомуницирани (чак и после смрти).
405.
Јован Хризостом шаље хорде монаха, наоружаних батинама и шипкама да униште “идоле” у свим палестинским градовима.
406.
Јован Хризостом сакупља средства од богатих хришћански жена, како би финансијски подржао уништавање хеленских храмова. У Ефесу наређује уништење чувеног Храма Богиње Артемиде. У Саламису, на Кипру, “Свети” Епифаније и Еутихије настављају прогон нехришћана и тотално уништавају тамошње храмове и светилишта.
407.
Новим едиктом се још једанпут стављају ван закона сва нехришћанска практиковања религије.
408.
Цар Западног царства Хонорије и Цар Источног царства Аркадије, заједно наређују да се све скулптуре у паганским храмовима или униште или заплене. Приватна својина паганских скулптура је стављена ван закона. Локални бискупи праве нови прогон пагана и ново спаљивање књига. Судије које показују милост према нехришћанима су такође прогоњени.
409.
Још једном, едиктом се наређује да се било какво практиковање астрологије и прорицања кажњава смрћу.
415.
У Александрији, у Египту, руља вођена бискупом Кирилом, напада неколико дана пре хришћанске Пасхе (Пасха – Ускрс) и сече на комаде познату и прелепу филозофкињу Хипатију. Делови њеног тела хришћанска руља проноси кроз улице Александрије, да би их коначно спалили заједно са њеним књигама на месту званом Синарон. На 30. август почињу нови прогони против свих паганских свештеника у Северној Африци, који завршавају своје животе или разапети или живи спаљени.
416.
Инквизитор Хипатијус, познат као “Мач Божији”, истребљује последње пагане Битиније. У Константинопољу (7. децембра), отпуштају се сви нехришћански официри, јавно службеници и судије.
423.
Цар Теодосије II, објављује да је нехришћанска религија ништа друго до “обожавање демона” и наређује да сви они који и даље истрајавају у њеном практиковању, морају да буду кажњени затварањем и мучењем.
429.
Храм Богиње Атине (Партенон) на Акропољу у Атини бива опљачкан. Прогањају се атински пагани.
435.
На 14. новембар, Теодосије II доноси нови едикт којим се наређује смртна казна за све “јеретнке” и “пагане” у Царству. Само се јудаизам сматра легалном нехришћанском религијом.
438.
Теодосије II доноси нови едикт (31. јануара) против нехришћана, оптужујући њихову “идолатрију” као разлог за епидемију куге која се догодила!
440.-450.
Хришћани уништавају све споменике, олтаре и храмове Атине, Олимпије и других грчких градова.
448.
Теодосије II наређује да се спале све књиге које нису хришћанске.
450.
Уништавају се сви храмови и пале се све библиотеке у Афродисису (граду Богиње Афродите). Град добија ново име – Ставрополис (Град Крста).
451.
Новим едиктом, Теодосије II (4.новембар) наглашава да се “идолатрија” кажњава смрћу.
457.-491.
Спорадични прогони против нехришћана Источног Царства. Међу осталима погубљени су и лекар Јакубус и филозоф Гесије. Северијан, Херистио, Зосим, Исидор и други, мучени су и затворени. Проселитисер Конон и његови следбеници истребљују и последње нехришћане острва Имброс, у северноисточном Егеју. Последњи следбеници Лавранија Зевса су истребљени на Кипру.
482.-488.
Већина нехришћана Мале Азије је истребљена, после очајничког револта против цара и цркве.
486.
Открива се још “прикривених” паганских свештеника и они бивају ухапшени, исмејани, мучени и погубљени у Александрији, у Египту.
515.
Крштење постаје обавезно, чак и за оне који су већ хришчани. Цар Константинопоља, Анастасије, наређује масакр нехришћана у арапском граду Зоара и уништење храма локалног Бога Теандрита.
528.
Цар Јустинијан ставља ван закона “алтернативне” Олимпијске игре у Антиохији. Такође наређује и погубљење свих оних који упражњавају “вештичарење, прорицање, магију или идолатрију” и то спаљивањем, распињањем, бацањем зверима или комадањем. Забрањује и сва учења многобожаца (“… оних који пате од богохулног лудила Хелена”).
529.
Цар Јустинијан забрањује рад неоплатонској Атинској Академији и конфискује њену имовину, чиме је хеленизам угушен.
532.
Инквизитор Јован Азијски, фанатични монах, предводи наоружану хришћанску руљу у походу против пагана у Малој Азији.
542.
Јустинијан наређује озлоглашеном инквизитору Јовану Азијском да насилно покрштава многобошце у Фригији, Карији и Лидији, у Малој Азији. Током 35 година овог крсташког похода, 99 цркава и 12 манастира је подигнуто на местима срушених паганских храмова.
546.
У Царству избија куга за коју црква оптужује нехришћане. Стотине њих је осуђено на смрт у Константинопољу од стране Јована Азијског, те су пред Императором и погубљени.
556.
Јустинијан наређује злогласном инквизитору Амантију да оде у Антиохију и нађе, ухапси, мучи и истреби последње нехришћане у граду и спали све њихове приватне библиотеке.
562.
Масовна хапшења, јавна понижавања, мучења, затварања и погубљења преосталих многобожаца у Атини, Антиохији, Палмири и Константинопољу.
578.-582.
Хришћани муче распињањем нехришћане широм Источног Римског Царства и истребљују последње нехришћане у Хелиополису (Египат).
580.
Хришћански инквизитори откривају тајни Зевсов храм у Антиохији. Првосвештеник се убио, али остали пагани су похапшени. Сви затвореници, као и заменик гувернера области Анатолије су мучени и послати у Константинопољ на суђење. Осуђени су да буду бачени лавовима. Дивље животиње их, међутим, нису растргле, па су усмрћени распињањем. Хришћанска руља се дочепала њихових мртвих тела, и вукла их кроз улице Константинопоља, а касније су бачена на ђубриште.
583.
Нови прогон многобожаца, по наредби Цара Маурисија.
590.
Широм Источног Царства откривају се измишљене “паганске завере”, које бивају изговор да се мноштво недужног становништва мучи и сурово убија.
692.
Сабор у Константинопољу забрањује остатке Брумалија, Календа, Антестерија и других “паганских”, тј. дионизијских фестивала и славља.
804.
Непокрштени Хелени у Лаконији, у Грчкој, се успешно опиру покушајима Тарасија, константинопољског патријарха, да их покрсти.
950.-988.
Насилно покрштавање преосталих некрштених Хелена у Лаконији од стране Никона, јерменског потоњег “свеца”.
Данас је “Међународни дан жена”. Наравно да га не славим, због тога што је то само још једна марксистичка превара (погледајте овде) смишљена да посеје раздор између мушкараца и жена, већ желим да скренем пажњу, украдем овај празник и славим га као “Дан традиционалних жена”; дан посвећен женама које су довољно интелигентне да имају јасну слику о томе ко су (жене), где припадају (“моја раса је моја нација”) и који су њихови приоритети (традиција и породица).
Поздрављам вас, традиционалне жене Европе! Ви држите кључ опстанка Европе!
Мали цитат о феминизму:
“Феминизам чини то да жене узимају све своје добре особине и замењују их лошим мушким особинама.”
Раније ове вечери, пријатељ ми је послао интересантан чланак, мени интересантан не због онога што научници говоре (делимично су у криву), већ због тога што се тако добро уклапа у оно што ја говорим у ‘Sorcery and Religion in Ancient Scandinavia‘ и у ‘MYFAROG‘.
Пре него да прихватим хипотезу да су “Келти” (претпостављам да мисли “Древни Британци”) жртвовали људе – чак и своје краљеве – боговима, треба ово да посматрамо у другачијем светлу.
Оно што знамо је да су и Скандинавци, током Викиншког доба, смењивали своје краљеве, када нису обављали задатке на начин на који су требали. Постоји један пример у сагама, где је краљ погубљен и послат са Одином у крљаевство смрти. Ипак постоји много више примера о људима који секу дрвене идоле, чешће дрвене штапове са изрезбареном главом, који представљњају божанства. Ово су радили када би требало да преузму престо, као нови краљеви, или једноставно као нове главе породица. Требали су да наздраве и да обећају да ће извршити неко херојско дело.
Понекад, мач би се приликом усецања, заглављивао у дрвеном идолу и ако не би могли да га извуку, не би им било дозвољено да преузму улогу новог краља или главе породице. Уместо њега, следећем у реду би било дозвољено да проба; ако би успео да извуче мач из идола, добијао би ту нову улогу. Затим би морао да на себе преузме обављање херојског подвига, који је особа која је засекла идол обећала.
Сада, вероватно не морам да спомињем, али ово је наравно оно што је Артур радио када је извукао мач из камена (идола) и тако постао краљ Британије. Затим је морао да уједини целу Британију под своју власт, што мора да је било обећано од стране човека који је засекао идол. Могу да додам да “Артур” значи ”медвед”, што није пука случајност – ово ће бити објашњено у серији видеа Култ Медведа моје жене.
Засецање идола мачем је можда млађа европска традиција, али је могуће да је коегзистирала заједно са бруталнијом традицијом погубљења старих краљева, то не знам.
Тако да су погубљивали старе краљеве и секли своје идоле мачевима.
Због чега?
Видите, нису жртвовали краљеве својим боговима; њихови краљеви су били краљеви-богови, а њихови идоли су предстваљали њихова божанства! Заправо су убијали сопствена божанства! У неким случајевима само симболично (засецањем идола), а у неким случајевима физички (ритуалним погубљењем краља-бога).
Поново можемо да се запитамо: Због чега!?
Због тога што, да бисте били поновно рођени, морате прво да умрете. И ако је краљ-бог (стварно божанство!) постао слаб, једини начин да поново добије своју младалачку лепоту и снагу је да умре – и да се поново роди.
Човек који ће да извуче мач из идола/бога, постаће он . Он ће преузети, као обновљено божанство. Поновно рођено божанство.
Богови-краљеви Древне Европе – Британије, Галије, Иберије, Дачије, Скандинавије, итд., итд., итд. – нису били само један бог; били су сви они: TîwaR (Týr), ÞônaR (Þórr), WôðanaR (Óðinn), FraujaR (Freyr), BalduR (Baldr) итд., итд., итд., а сваки од богова је морао да буде убијен када постане слаб. Тако да су краљеви били “поновно-убијани”, или пре убијани, на разне начине описане у горе наведеном чланку. Морали су да убију све богове, не само једног од њих! Тако да су богови-краљеви били вешани, пробадани, дављени. а понекад и паљени, или убијани на друге начине. Све је то рађено да би се они вратили, подмлађени и поново јаки, онакви какви су морали да буду.
У Древној Европи није постојала људска жртва боговима. Није у Скандинавији. Није у Дачији. Није у Великој Британији. Нигде.
Ако искористите “search” функцију, наћи ћете више текстова овог блога о овој и сродним темама.
Живели Европски Богови и Богиње! Слава им и Радост!
Требало би да знате да су све савремене нације вештачке творевине. Нема ништа природно у вези са њима. У већини погледа немате ништа више заједничко са већином других припадника вашег народа, него што имате са многима из других народа.
Породица је природна јединица. Директно сте биолошки повезани са члановима породице.
Род (тј. шира породица, фамилија) је исто тако природна јединица. Директно сте биолошки повезани са већином ваше родбине, чији припадници брину за вас, подржавају вас и помажу вам.
Племе је било природна јединица. Сви припадници племена могли су да прате своју линију до истог претка.
Раса (тј. под-врста) је природна јединица. Директно сте биолошки повезани и са већином ваше расе. Та веза је слабија него она између чланова породице и родбине, али ипак постоји.
Врста је природна јединица. Директно сте биолошки повезани и са свим припадницима ваше врсте. Веза је слабија од оне између чланова породице и родбине, као и оне између припадника исте расе, али ипак постоји.
Нација је често супростављена природним јединицама: млади људи често буду послати да убијају и гину, не да би бранили властите породице или род, већ нацију и често се боре против других припадника својих природних јединица. Интереси нације штете интересима наших природних јединица.
Тако да прилично често (када год избије рат између народа) убијамо своју расну браћу и сестре, да би вештачке творевине зване “нације” могле да напредују и нставе са уништавањем и борбом против природних јединица. Радећи то, боримо се за сопствену пропаст. Боримо се против сопствених интереса.
Молим вас да се, када избије наредни рат, сетите овога. Када преко гвозденог нишана погледате у човека који изгледа попут вас, носећи униформу “непријатељске” нације. Он је човек ваше расе; ваше јединице. У вашем је интересу да он преживи, пре него да преживи било која “нација” на овој планети.
Радите само у корист ваших природних јединица. Увек.
Многи Европљани виде ислам као претњу и због отога се бацају у наручје силе коју виде као једину алтернативу, зване хришћанство. Одједном почињу да причају о “нашим традиционалним хришћанским вредностима” и “нашем хришћанском културном наслеђу” итд., одбацјући ислам као имигрантску религију – и претњу.
У стварности и хришћанство је имигрантска религија – и претња нашим традиционалним европским вредностима и културном наслеђу. Хришћанство је превладало Европом отприлике од 500. до 1300., замењујући нашу европску религију (тако нам је речено…).
Сада, замислите да је ислам превладао овде у Европи, да смо сви постали муслимани, као што смо једном (наводно) постали хришћани.
Затим, после неког времена, рецимо хиљаду година, неко створи нову религију на Средњем истоку и одједном би сви Европљани почели да говоре о “нашим традиционалним муслиманским вредностима” и “нашем исламском културном наслеђу”… Бранили би ислам од ове нове претње, баш као што хришћани данас бране хришћанство (да: они не бране Европу, већ хришћанство) од ислама.
Мислим да би наши преци, који су се борили, убијали и умирали, бранећи Европу и нашу религију (тзв. “паганизам”), од хришћана и њихове стране религије, одмахивали главом у очају, видећи како данашњи Европљани пригрљују хришћанство, као “нашу” религију и најбољу алтернативу исламу.
Какву разлику прави то што ословљавате страног “Бога” кога обожавате, Јехова или Алах? Какву разлику прави то што је твој “спасилац” неки јевреј побуњеник или неки арапски пророк? У сваком случају то је страна религија, страна твојој европској природи.
Ми нисмо “хришћани” или “муслимани”. Ми смо Европљани и имамо наше сопствено културно наслеђе. Наше сопствене вредности. Наше сопствене законе. Наше сопствене идеале. Нашу сопствену религију.
Све стране религије су нама и нашем европском духу стране. А и хришћанство и ислам су стране религије.
Више не пишем често, нити пишем са оном отвореношћу са каквом сам раније писао – не пишем због тога што више нема сврхе да то радим. Оно што сам говорио у прошлости, данас говоре многи. Више нисам један од малобројних. Свет ме не треба више да говорим поново исто. Предао сам штафету другима.
Тако да пре него да пишем, свирам музику или певам; покушавам да се ослободим од стиска лепљивих канџи цивилизације. Као што до сад сви већ знамо, цивилизација тоне све дубље и дубље и они који је се држе, пропашће и пашће заједно са њом. Ја мислим у напред и покушавам да живим сада на начин на који ћу да будем приморан да живим у будућности.
Сенка се шири нашим светом; тамни облаци се надвијају; диже се нова тама. Али пре него да проклињемо таму, морамо да упалимо свећу и прегурамо – до следећег изласка Сунца. Они који буду успели, биће прочишћени; очишћени; побољшани. Бољи.
Мрачно доба је било много светлије, али и много тамније него што га сматрамо. Због тога што је део Европе био пагански и поседовао је светлост, док је други део пао под хришћанске агресоре и услед тога имао само таму. Као што овај видео показује, пагани у Северној Европи, који нису били изложени таласу хришћанске културалне деструкције и геноцида, напредовали су током мрачног доба.
Чак је постојало доста злата у Северној Европи тог времена, које је добијено од Римљана, вероватно на исти начин на који су Викинзи добили своје злато од хришћана, неколико векова касније. Због тога што је викиншко доба – одбрамбени рат против агресивних, убилачких и манијакалних хришћана – почело прилично раније него што мислимо. Чак су се и “варвари” који су пљачкали Рим у периоду касне антике, заправо борили против геноцидних, интернационалистичких лудака Рима и треба да се посматрају као први (копнени) “Викинзи”.
Као што каже жена у овом видеу: “Ово је стварност мрачног доба на Северу”. То јест још увек ПАГАНСКИМ деловима Европе…
Нека стрела путује од бога до бога,
широм света.
Нека се пошаље стрела од куће до куће,
целом духовном роду.
Сваком детету божанског рода.
Сваком духовном човеку.
Дошло је време секире, и време стреле.
Дошло је време копља, и време мача.
Узми свој оклоп, и шлем.
Узми свој штит, и мач.
Богови прошлости се уздижу,
из сећања божанске крви.
Неупрљани. Незагађени.
Црвено злато духовне баште. Они су још овде!
Почуј звук рога како зове,
сваког духовног човека.
Почуј како ветар завија;
духови из земље прошлости.
Добри духови из дубине ума,
до којих никада није допро пустињски бог,
из старих извора прадомовине,
из старог Урда.
Прелепе Валкире. Напред за народ и прадомовину.
Енхерјари. Окупите се за борбу у земљи духова.
Сви. Напред за нашу крв и целу нашу земљу.
Војско напред! Војско марширај!
Нека стрела путује од бога до бога,
широм света.
Нека се пошаље стрела од куће до куће,
целом прелепом роду.
Богови прошлости се уздижу,
из сећања божанске крви.
Неупрљани. Незагађени.
Црвено злато духовне баште. Ми смо и даље овде!
Добри духови из дубине ума,
до којих никада није допро пустињски бог,
из старих извора прадомовине,
из старог Урда.
Убијте непријатељску кукавичку гомилу;
дивове и тролове,
чаробнице и оне који крше заклетву.
Нека њихова крв оплоди наше тло.
The Call of Thule 