Кључ Паганизма

25.10.2013

Мари Кашет

Изворни текст

Док сам била млађа, читала сам књиге о митологији и другим класичним бајкама и често ми се све то чинило као некаква велика збрка.  Моја интересовања су била одређена, али сам константно осећала да су те приче читане површно, чак и док су се анализирали текстови ја сам осећала да нешто недостаје.

Вероватно је скривена суштина знана само понеким просветљеним људима, још од времена антике и вероватно је била брисана вековима током мрачног доба које је довело хришћанство у Европи. Можда је та тајна нестала заједно са Египћанима. Можда се и даље чува као тајна? Можда је та скривена суштина допустила управо хришћанству да се угнезди у Европи, јер је паганизам почео да заборавља (пре свега у јужној Европи) те приче.

Ја то не знам. Али једно је јасно, да се те приче рефлектују на све аспекте живота. Данас, браниоци паганизма су често исмевани због недостатка суштине тих прича, и због тога што та филозофија понекад изгледа као примитиван анимизам. Много боље ми иде извлачење закључака или решавање слагалица, него да пишем, или чак и да причам, али желим да објасним ту суштину, јер желим да та паганска филозофија, која је у свима нама, која је раштркана кроз северну хемисферу или где год су Неандерталци живели, поново постане разумљива и може да се оживи.

Овде се морају завршити сви ови текстови и то је разлог због чега су они написани.

Разумећете како и зашто су сви европски антички митови (као и многи азијски или амерички), као и следеће приче, говорили једну те исту ствар: Црвенкапа, Успавана лепотица, Снежана, Чаробни пасуљ, Лепотица и Звер, Златокоса, Пепељуга, Ивица и Марица, Пинокио, Девојчица са шибицама, Тома Палчић, и многе друге приче.

Исто важи и за Персивала.

Такође и прославе чија је важност и дан данас веома битна, као што је Божић, или Ноћ Вештица….

У ствари, исто важи за сваку Европску или Египатску митологију.

И наравно, као што ћете видети, мит о Атлантиди, и култ бика/краве, својим садржајем доприносе образложењу које је дато кроз култ медведа, које не може да постоји њих. Култ медведа ће објаснити какву везу пагани имају са дрвећем или са неким другим стварима, попут остатака лавиринта, долмена и менхирa, као и пирамида Такође ће да објаснити слике рађене каменом у пећинама и њихову сврху, круне од цвећа, сирене, појаву накита, или чак улогу музике или религиозну бројаницу. Очигледно ће објаснити и то, зашто свом детету дајете играчку малог медведа итд.

1. Зашто баш медвед?

Култ медведа вам је можда потпуно непознат, иако је скривен у свим нашим традицијама. Био је разоткривен од стране неких аутора и праисторичара, али његов огроман значај  никад није био довољно одмерен. Црква, од свог доласка у Европу, примењивала је брисање и трансформисање главних протагониста, или је једноставно убијала њихову репутацију, уколико их већ није физички уклонила.

Култ медведа, животиње северне хемисфере, несумљиво је најстарија позната „религија“, религија Неандерталаца, или пак неког млађег хибрида (мин. од 80000 год.). На Википедији постоји страница посвећена медведу у култури, која ће да вам да солидан увод у ово иза чега овде стојим (текст је на француском):

http://fr.wikipedia.org/wiki/Ours_dans_la_culture

С обзиром да говоримо о култу медведа, чини се да би било корисно да овде застанемо и кажемо пар речи о самој животињи, како би разумели зашто она има специфичне квалитете које је чине јединственом.

а. Антропоморфна животиња

Слика о медведу је била трансформисана од стране цркве. медвед је претворен у просту, глупу и похлепну животињу. Ми морамо да га посматрамо из другачије перспективе. Рушилачки рад је започела црква, која не би требала да има утицаја на нас.

Медвед има многе специфичне карактеристике. Као прво, али не и последње, његово тело је веома „људско“. Лежи и седи на исти начин као и ми. Зна како да се задржи на две ноге или чак да хода на њима, нема сумње у томе колико је сличан човеку са његовим „рукама“ или дугим канџама које често користи као прсте или алат, игра се са младунцима или их чак кажњава на невероватно исти начин.

Медведица кажњава своје младунче:

Она је веома бесна:

Младунче се дури и мајка се сажаљује:

Затим га грли:

Медведица рађа једно или два младунчета највише три, као и људи, затим их доји на исти начин, затим брине о њима, веома дуго када се то упореди са осталим животињским царством (три год.). Младунче када се роди невероватно је незрело, баш као и људске бебе и његов плач веома подсећа на плач људске бебе.

http://www.youtube.com/watch?v=OwZH_aT0FGI

http://www.youtube.com/watch?v=CbILj_CYqno

http://www.youtube.com/watch?v=RXb9kOO8Lzs

http://www.youtube.com/watch?v=lTMwrAefIVQ

Пријатељство између пса и поларног медведа:

http://www.youtube.com/watch?v=MBmzTn4w3yM

Медвед спашава своје младунче:

http://www.dailymotion.com/video/xd8tz5_maman-ourse-sauve-son-petit-mum-be_animals

Медведи једу потпуно исто као и ми. Такође је важно напоменути у овом контексту да тамо где медведи живе, могу и људи. Њихова љубав према слаткој храни је легендарна баш као и наша… Имају исти поглед као и ми, такорећи, виде боје, а немају добар ноћни вид.

Уши су им сличне као и наше, реп скоро да и не постоји, њихови табани су пљоснати, отисак стопала када се упореди са другим животињама, веома је сличан нашем, посебно када канџе нису видљиве.

Попут нас, то је животиња која, када се брани, може бити насилна и фатална, али која ретко прва напада, чак ни због хране. Знају да загрле на исти начин као и ми, окренутим лицем ка лицу са својим рукама.

Медвед уме да користи „руке“ када дозвољава нешто. Далеко од тога да је глуп, он зна како се отварају кутије, како се отварају шатори, како провалити у гаражу итд. Као и човек, он такође воли пећине као и друге заклоне од камена. Као што је човек човеку највећа претња, тако је највећа претња медведу (када се данас изузме човек)… сам медвед.
Такође треба забележити да би ове „људске“ одлике биле још и више изражене када би људи били ближе природи и одевени у кожу…

Данас, без сумње можемо рећи да модерна наука обожава сличности са шимпанзама, иако су тотално непознате нашој култури, тако да лако можемо да разумемо то да су се античка људска бића индетификовала са медведима.

б. Необична репродукција медведа

Као додатак овим антропоморфичним карактеристикама, медвед има невероватну природну способност. То како његово размножавање фукционише је јединствена појава. Медведица се састаје са различитим партнерима током топле сезоне. Забележено је то да њихово спајање траје дуго, чак до 30 мин. Наравно, она прихвата само најснажније и најаче медведе, што је уобичајeно у животињском царству. Што се тиче њиховог спајања, медвед оплођује неоплођена јаја, затим се стварају ембриони, али њихов развитак истог момента бива заустављен.

Медведица ће започети развој ембриона, уколико постане довољно дебела пре зиме и развиће довољан број ембриона, који је сразмеран њеној дебљини. Можда она може да задржи те ембрионе и до следеће године. Она је нека врста фрижидера за ембрионе, она задржава ембрионе из толе сезоне до јесени у јединственом стању у овом нашем свету, између живота и смрти. Јединственост не престаје овде, верује се да она може да „изабере“ који ће ембрион наставити да се развија.

Трудноћа почиње поново у новембру (током леденог периода, вероватно мало раније код поларних медведа: касни октобар) и порађа се у јануару/фебруару (децембар/јануар), а медведица излази са младунцима на пролеће или мало раније.

Одмах по рођењу, медвед енергично лиже младунчад која су незрела (као људске бебе), како би им омогућио да живе. То је већ постало традиционално, исто и са људским бебама које не плачу након рођења: снажно се трљају по леђима, тако да могу да избаце амниотску течност, како би могле да дишу…

Вероватно полако почињете да разумете оно што желим да кажем…

Ове карактеристике су несумљиво биле познате скоро свим нашим далеким прецима, који су живели у близини медведа и који су имали дубоко знање о свету око њих.

Начин живота медведа је толико сличан човеку, да је он вероватно и био најближи сусед док је брао биљке, бобице и јестиво воће, или док је тражио или сакупљао мед, ловио или пецао, грејао се на летњем Сунцу, или штитио себе током зиме. Сасвим је могуће да су људска бића током леденог доба, имала скоро сличну технику као и медвед, како би зиму провели што мирније: они су се вероватно дебљали током топле сезоне, и јели мање током зиме, када је било мање хране.

Чак је могуће да су наши преци имали сезону парења која је била вештачки програмирана иако физички одређена са сезонским анеструсом (мањком овулације), како би спречили зимско рађање и одложили га за пролеће, као што је то случај са многим животињама у северној хемисфери. Овај анеструс постепено нестаје са припитомљавањем, ко што смо видели раније.

в. Застрашујућ и матерински

Медвед има додатну карактеристику. Он је једна од најстрашнијих животиња (ако не и најстрашнија), а понекад и најокрутнија, али исто тако највише заштитнички настројена и најслађа животиња.
Мора се имати на уму да је постојало око 10.000 (све до почетка топлог периода) различитих раса мрких медведа, као и пећинских медведа, који су били и највећи. Већи чак и од поларних медведа, али исто тако већи и од Кодијачког медведа (који је заправо највећи од свих савремених медведа, и данашњи највећи земљани предатор), његова величина била је апсолутна невероватна.

Мeдведи могу да трче брзо и убију бизона, уколико то пожеле, могу да убију и тебе само једним замахом канџи, које су дуге (код Кодијачког медведа) око 10 цм, ви би сте се угушили уколико би вас загрлио… А ипак, ово је поприлично мирна звер, углавном једе биљке, и уколико му не прилазите и не гњавите га, вероватно вас неће ни напасти. Заиста, осим поларног медведа, што је изузетак, медведи не виде људска бића као плен.

Кодијачки медвед:

Забележена је само једна смрт од стране Кодијачког медведа, који је највећи од свих, и тај медвед се једноставно бранио од ловца. Ови медведи увек теже томе да избегну људе.

Мушки медвед зна да буде у стању да убије младунче уколико оно није његово. Медвед је застрашујућ чак и самом медведу и женке морају бити беспрекорне и веома заштитничке (али и агресивне) како би избегле ову врсту несреће.
Дакле, свуда је исказана ова двојност, застрашујућ џин, људождер који једе децу (….) и велики Меда Медведић.

Извор: http://vargvikernes14.blogspot.com
Превод: М. В.
Текст уредила: А. Л. 

Хобит

21/05/2013

Варг Викернес

Хобит је била прва књига коју сам својевољно прочитао. Направила је велики утисак на мене; прожета је митологијом и има дубок значај – чак и на религиозно-духовном нивоу, који у то време нисам могао да схватим на прави начин. Данас увиђам колико је ова прича слична паганском обреду иницијације, у коме дете (хобит) путује у пећину (Капија гоблина) и кроз мрачну шуму (Мирквуд), где се суочава са својим највећим страховима (Шмауг) – и превазилази их. Улази у свет мртвих (Самотна гора) и добија своју Хамингју. Змајево злато је метафора: стварно благо је Част. Aurum nostrum, non est aurum vulgi (“Наше злато није као злато обичних људи”). Билбо постаје човек.

Нравно, не даунлоудујем филмове нелегално, а никада не идем у биоскоп, тако да сам морао да сачекам неко време да погледам екранизацију Хобита. Случајно сам спазио DVD у продавници и купио сам га, наравно – коначно и погледао.

Већ сам знао да филмови прављени по књигама имају тенденцију да буду лоши, чак и ако су књиге изванредне, што је доказала Џексонова трилогија Господар Прстенова, али сам ипак, без таквих предрасуда, сео да погледам први део Хобита и надао се да ће да буде добар филм. Почео је добро, али сам убрзо схватио да се ради о “још једној холивудској продукцији”. Вероватно апсолутно најлошији тренутак је онај када Гандалф води дружину патуљака ка Капији гоблина. Уф… Шта је то било? Пародија платформских PC игара 80-тих? Која је поента тих сцена? Каквав значај имају у сценарију?

Због моје љубави према књизи, стварно сам желео да ми се допадне филм, али не, није. Заудара. Први део Џексонове Хобит трилогије је инфантилна комедија, направљена за децу. Може да задовољи и друге, наравно, али то је очигледно филм направљен за децу. Кроз цео филм се провлачи исти образац, глупе, претеране, нереалистичне сцене борби (тј. “холивудске сцене борби”), Гандалф спашава ствар, затим нешто сентименталних дијалога, па све наново. Гандалфа још увек игра педер. Немате осећај да гледате Хобита, већ као да “Shang-Hai’ed” дете помаже дружини похлепних, ружних и глупих Јевреја, да украду нечије злато.

Патуљци или кловнови?

Књигу волим и ако нађем времена, мислим да ћу да је прочитам поново. Толикин је био геније, стварно ми не треба да његов рад “интерпретира” неки холивудски тим филмаџија. Мој ум функционише добро и слике које ствара унутар моје главе, док читам књиге, су увек много боље него оне на филму. Моћ маште је фантастична, не треба да је потцењујемо, игноришемо, а ни потискујемо.

Када је паганско дете улазило у пећину или у загробну хумку у стара времена, једноставни цртежи на зиду су били довољни да створе живе слике у његовој глави; оно није видело само грубе линије цртежа налик животињи; видело је покрет, живо створење, чак их је и чуло! Видело је нешто што се невиђа на другом месту у његовом свету. Морало је да се избори са страхом са којим га је његов ум пун маште ударио, када је видело ове слике.

Када је одрастао пагански човек лежао под ведрим ноћним небом, он није видео само звезде, већ дух васељене, дисање и кретњу свемира; значење живота! Видео је и именовао сазвежђа које још увек носе иста имена, која је он дао. Видео је вечност – помоћу само својих чула и свог ума, који је интерпретирао та чулна опажања.

Данас смо сувише заузети гледањем у ништавило, због тога што смо заведени. Дивне приче, као што је Хобит и Господар Прстенова, написане од стране европљана, користе се да преусмере пажњу наших умова ка тоталним глупостима; у позадини, иза наших леђа, када погледамо на другу страну, кретени из јеврејске гомиле напорно раде на стављању окова ропства на наше зглобове.

Уштедећу новац када други део изађе.

Превео са енглеског Александар Маслар

Флајер Тулеанске Перспективе

Флајер Тулеанске Перспективе који је направио М. Марковић.

Одличан посао, хвала!

Сећањa на Зеленило

13/04/2013

Варг Викернес

Изворни текст

Иако сам као дете живео на разним местима, око пет година проведених у Odinsvei (“Одиновој улици”), најчешће сматрам својим детињством. Иако сам трпео менталну тортуру у обданишту и основној школи док сам тамо живео, већина мојих успомена из Odinsveia су догађаји са улице, из те области уопште. Цветна пољана на крају пута. Литица, уз коју су само најбољи планинари међу нама могли да се успењу. Језеро, на коме смо се клизали зими. Мала шума. Брда. Дрвеће са воћкама и малине. Хиподром са шталама.

Временом, цветна пољана је претворена у пут. Језеро је исушено и претворено у мочвару, на којој су саградили редове стамбених зграда. Шума је посечена и направљен је паркинг и индустријска зграда. Хиподром је затворен, штале су остављене да трулу и да се распадају. Све се ово догодило за само пар година. И то називају “напретком”.

Од свег растиња на свету, дрвеће волим највише. Оно је толико лепо и… чудно; као да су стабла споне овог света, као да држе све на окупу, да се не распадне; корење у тлу, стабљике у нашем свету, а гране са лишћем се протежу у небо. Три света у једном бићу.

Тужно је видети како целе шуме нестају, скоро преко ноћи. Тада се сетим једне ствари: прошле године сам посадио тринаест стабала, на нашем имању. Јабуке, шљиве, трешње, брескве, кајсије и тисе (као и доста жбунова). Дубоке и прилично широке рупе, ископао сам са ашовом. Затим сам једноставно ставио младице у зeмљу, прекрио њихово корење са мало земље и дао им мало воде. То је било то. Да, копање по сунцу јесте било напорно, али ми је требало мање од једног дана за све ово – и пре свега, засадио сам тринаест стабала на нашем имању. Ово сам урадио чак и пре него што сам почео да копам темељ за нашу кућу. Некако, дрвеће долази пре свега. И има смисла, оно је на првом месту.

HailaR WîdanaR!

Превео са енглеског Александар Маслар

Ванир и Аесир

01/02/2013

Варг Викернес

Изворни текст

Једна од многих збуњујућих ствари у скандинавској митологији је прича о различитим породицама (“расама”) божанстава: аесир и ванир. Чак се говори и то да су нека божанства етинског порекла. Наравно, анти-европски мулти-културалисти користе ово као аргумент за тврдњу да су богови били “расно помешани” и да је наша религија мешавина различитих религија.

Наравно, да бисте разумели језик митологије, морате да знате норвешки језик, или бар да поседујете норвешки (Norse) речник и мозак да га користите.

Теримин æsir (аесир) је облик множине од âss. Ова норвешка реч потиче од млађе прото-нордијске *ansuR, која потиче од старије прото-нордијске *ansuz, која потиче од прото-индо-европског корена *and-/ans-. Овај ПИЕ корен се једноставно преводи као “дух” (исто се може наћи у норвешком önd [“дух”]). Тако да су Аесири били духови, прецизније, духови дефинисани на вишим нивоима божанстава.

Теримин vanir (ванир) је облик множине од vanr. Ова норвешка реч потиче од млађе прото-нордијске *wanaR, која потиче од старије прото-нордијске *wanaz, која потиче од прото-индо-европског корена *wan/wen. Овај ПИЕ корен се једноставно преводи као “леп”. То су били Фрејр (Freyr, *Fraujaz), Фреја (Freyja, *Fraujon) и њихова мајка Nerþuz (богиња која је у Викиншком добу претвирена у бога,  Њорда).

Римско име за Фреју било је Венера (“лепа”), наравно то име је изведено од истог ПИЕ корена *wan/wen.

Да бисмо схватили шта све ово значи, за почетак морамо да се присетимо грчког мита о Парису и његовом задатку да да јабуку најлепшој богињи. Наравно, он је даје Афродити (грчкој Фреји/Венери).

За објашњење појма етин, видети овај пост.

Митови (Völuspâ строфе 21-24) кажу:

21. “Она се сећа светих људи

првих (најбољих) на свету,

Они златног коња

пробоше копљем

у дворани високог (Одина)

они је спалише;

три пута је спалише,

три пута беше рођена,

често, не ретко,

али она још живи.”

Ово свакако није строфа о “вештици” која је спаљивана три пута на ломачи, како тврде стручњаци, већ опис сечења-и-паљења, која се користи у пољопривреди. Свети људи, који су најбољи на свету, су победници годишњих Мајских игара, најпознатијих из Грчке, где су то биле Олимпијске игре (једне од четири грчких игара) и (у свом дегенерисаном облику) из средњевековнох витешких турнира. Уосталом, у Норвешкој још увек имамо ове игре, у облику дечијих игара, које се одржавају 17. маја сваке године.  Женски победник ових игара (изабрана због своје лепоте, јабуком, као што је описано у миту о Парису и Афродити) убада златну грану (штап) у поље; симболично је засејала и залила поље, да би усеви расли. Семе је смештено у тамно тло; у краљевство смрти (=Одинову дворану). Када су спаљивали “златног коња” (=жуте усеве), то је ђубрило тло, тако да су могли и следеће године да сеју и жању на истој земљи. То се дешавало поново и поново.

22. “Лепа/светла беше јој име

где год да је ишла,

изабрана жена добро је прорицала,

била је чаробница,

знала је све обичаје

играла се са обичајима

и била је увек добро дошла

међу болесним женама.”

Овде је описана Мајска краљица, која је добила јабуку од победника мушког надметања. Она је била вешта у чаробњаштву (медицини) и наравно популарна међу болесним појединцима, које је посећивала и лечила. Знала све обичаје и владала је њима, боље него ико други.

23. “Онда су све моћи отишле

на престоле краја (тј. гроб)

свети богови и сложили се;

или ће духови да

претрпе губитке

или ће сви богови да

имају пир/гозбу.”

Људи (=богови) одлазе до загробне хумке и надају се да су изабрали праву краљицу и нашли правог краља. Ако јесу, биће то добра година, или лоша ако нису.

24.”Один баци

своје копље у гомилу,

од светих појединаца

најбољих/победника света;

дрвени зид беше поломљен,

двориште духова,

лепа предвидеше исход битке,

стајаху спремни на бојном пољу.”

На новогодишње вече, чаробњак је симболочно бешен о дрво јасена, рањен копљем. Хеимдал дува у рог и хумка бива отворена (тј. капија ограде која окружује загробну хумку бива отворена) и он је спреман да прихвати “богове”. Лепа чаробница зна шта ће да се деси и припрема се за неизбежни Рагнарок. Могу да додам, да Рагнарок није битка између богова, већ битка богова против етина. Није постојао рат између две различите “породице” богова.

Затим имамо питање око таоца размењиваних после “битке” (=такмичења). Њорд постаје талац аесира. Али присетимо се, Њорд је у ствари богиња, Nerþuz и мајка Фреје – актуелне победнице такмичења у лепоти. Nerþuz је другим речима прошлогодишња победница и када је изгубила од жене која је лепша од ње, враћа се у јато асира, самим тим постаје део аесира поново. Да; поново, због тога што је била у њему, пре него што је виђена као најлепша.

Каже се да су Hønir (“привлачност [певањем]”) и Mîmir (”сећање”, “успомене”) постају таоци ванира, али Hønir је само још једно име за Фрејра, тако да је он једноставно нови победник Мајског надметања (мења прошлогодишњег победника). Он постаје Фрејр, постаје један од “најлепших”, ванир. Ипак, без Mîmira (мудрости прошлости), он је безвредан вођа, на шта се указује у митовима.

Прошлогодишњи мушки победник се (за разлику од женског победника) не враћа у јато аесира, због тога што бива убијен од стране новог победника. Да би његова “чаробњачка моћ” била пренесена на новог Фрејра, он га погубљује. Да; људска жртва…

Мајски краљ и Мајска краљица, победници Мајских надметања: Фрејр и Фреја:

До Викиншког доба, Мајски краљ (=Фрејр), престао је да бива погубљиван приликом замене. Уместо тога, нови победник је ударао сечимице мачем идол – како би га симболично убио. Идол је био у облику стуба, као што је био славни Ирминсул Саксонаца. Када би ово урадио и преузео улогу од старог Мајског краља (или оца куће), морао је да да обећање (у Норвешкој познато као “Brageløfte – обећање победника”) да ће се дати на неку херојску потрагу или учинити неко друго херојско дело; затим је засецао идола, што је дубљи био усек, већа би била његова краљевска моћ.

Пагански идол из модерних дана:

Сада, ударање сечимице дрвеног идола мачем често може да проузрокује то да се мач заглави и ако Мајски краљ не би успео да успешно извуче мач из идола (користећи само своју руку од мача), губио би своју титулу! Ако би се то догодило, мушкарцу који је био други у Мајском надметању, било је дозвољено да покуша да извуче мач, али ако би успео морао је да уради оно што је победник обећао приликом засецања идола – на пример, да уједини Енглеску под својом владавином и сл. Ако не би успео, трећи би покушавао, итд. Онај који би успешно извукао мач из идола био би, како су тврдили, изабран од стране духова да буде Мајски краљ.

Ако до сада нисте схватили где све ово води, онда стварно треба да читате више о нашој сопственој култури. Да, ово је право порекло мита о Артуру Пендрагону и мачу заглављеном у “камену”…

Није било рата међу различитим породицама или расама богова, није било божанског “мешања раса” или било чега сличног. Све у нашој митологији потиче из наших људи. Све је у сагласности са нашом паганском религијом. Све је европско! Добре силе се називају аесир, када победе на Мајском такмичењу ванир, а моћи које покушавају да зауставе, понекад да униште али најчешће да их контролишу, су етини. Све ове моћи су у нама, људским бићима, у мушкарцима и женама, дечацима и девојчицама, старима и младима. Ми смо они; они су ми. Само водите рачуна да негујете добро и потиснете лоше, да отворите своје срце и очи за светлост и да их затворите за таму – осим када вам затребају. Да, етинске моћи нам требају исто тако, треба нам наш бес, наша брутална сила, наша мржња, наша јарост, наша тврдоглавост, наша бруталност, наша окрутност и наша немилосрдност.

Коначно, запамтите, добро запамтите, не постоји никакво “спасење”, већ Слава и Праведност, које сами обезбеђујете за себе. Не постоје “грехови” или “кајање”, само Част! Не постоји “пакао” или патња у смрти, само вечно поновно рођење за Часне, у роду, племену, народу, раси и врсти. HailaR WôðanaR!

Превео са енглеског Александар Маслар

Божанствена Светлост

04/02/2013

Варг Викернес

Изворни текст

И биљке и животиње су под божанским утицајем; и у њима су смештени духови/богови. Тор обитава у храсту. Один у јасену. Суна (Сунце) у дрвету јабуке итд. Веровало се и у то да  одређена божанства пребивају у неколико различитих врста дрвећа; нпр. Суна (у MYFAROG-у се назива својим старијим, мушким именом Sowilus [=Helios, = Sol, =Khors/Porevit, =Brigandu]).

Из MYFAROG-а:

“[Sowilus-ов] храм је саграђен около или близу дрвета које је свето Sowilus-у, као што је багрем (acacia), наранџино дрво (citrus sinesis), бреза (betula), буква (fagus sylvatica), храст (quercus), дрво јабуке (malus sylvestris), лешник (corylus avellana), ловорово дрво (laurus nobilis), питоми бор (pinus pinea), топола (populus), оскоруша (sorbus aucuparia) или дрво лимуна (citrus limon).”

То што су ове биљке поседали духови/богови је било толико важно, да када су их древни чаробњаци секли, за прављење напитака, користили су само посебне, освештане ножеве или српове, познате као златни српови друида. У Скандинавији су гравирали рунама реч linalaukaz (“цветна ливада белог платна”), сугеришући да су сакупљали биље са ливада у бело платно (колико знамо то су радили друиди) – да би били сигурни да биље неће да изгуби чаробне моћи у контакту са тлом или било чиме другим нечистим.

Неки духови су слаби, други су јаки, али сви они долазе од Сунца, Цео живот на Земљи “узрокује” и одржава Сунце! Свему на Земљи чему Сунце обезбеђује живот, дата је нека врста духа, искра Сунца. Делић Сунца на Земљи. Топлина. Светлост. Да; светлост…

Ово можда звучи фантастично, али је то оно што се заиста дешава у реалном животу: топла Сунчева светлост је непосредан узрок целокупног живота на Земљи, мислили ми или не о њој као о духовима. Ова светлост се временом мења, непрестано је храни још Сунчеве светлости. Чак и када гори ватра, у камину у комплетној тами, унутар ваше камене куће, то је још увек светлост која потиче са Сунца, због тога што и дрвеће има у себи светлост која је дошла од Сунца. Све на овој планети има!

Добро, можда не све. У овом смислу смо свакако под утицајем не само нашег Сунца, већ и звезда (других Сунаца) и рефлексије Сунчеве/звездане светлости о других небеских тела – као што су Меркур (Локи), Венера (Фреја), Месец (Мани), Марс (Тир), Јупитер (Тор), Сатурн (Хеимдал), Уран (Один), Нептун (Њорд), чак и Плутон (Хел). Наравно и наша сопствена планета, Земља (Јорд), исто рефлектује светлост.

И дрвеће и друге биљке су обликоване од стране ове светлости. Могуће је да су знали, или само веровали, да одређено дрвеће или биље има способност да прихвати и сачува светлост (и топлоту), једног или више небеских извора светлости, боље од других. Дрво храста моћ Тора (и Балдера, Суне…), на пример. Из овог разлога она постају обликована од ових божанстава или духова. Њихових особина.

Најважнија божанства наших предака нису била, како многи верују, Один или Тор, већ Сунце и Месец. Чак и током Викиншког доба, Сунце и Месец су остали највашнија божанства – иако често у позадини; као што краљ и краљица надгледају свој двор. Они су били најважнији извори светлости. Сунце током дана, Месец током ноћи. Обожавање Сунца је било везано за планине, а Месеца за свете изворе – који су рефлектовали Месечеву светлост. И најчешћа имена у Норвешкој подржавају ово и она увек долазе у паровима: Сунце и Месец. Исто као што се Solberg (“Сунчева планина”) и Skadvin (“Скадина ливада”) или Skadvatn (“Скадино језеро”), увек налазе веома близу једно другога. Чак је и цело скандинавско полуострво добило име по богињи Скади (првобитно, бог који се звао Сканте), богињи Месеца и лова: Skanþinawio (“Скадина Земља поред Мора” или “Скадина Острва”).

Светлост не утиче само на наша физичка тела, већ и на наше умове. Тако да европски Пантеон може веома добро и пажљиво да се истражи и да се направи листа божанског (светлосног) утицаја на људски ум. Наше понашање и наша крв (=генетски склоп), дозвољавају нам да прихватимо више или мање светлости од различитих божанстава, да ојачамо више или мање, једно или друго божанство у нама.

Тако да би моја тврдња била да данас патимо од загађене светлости у градовима и чињеница је да видимо мање божанске светлости из наших кућа, него што су раније видели око логорских ватри, под звезданим небом (да, спавали су под шаторима, али већину времена су проводили напољу). Не успевамо да ојачамо божанства у нама, једноставно зато што живимо у градовима и кућама. Можда би човек био бољи, више божански, када би живео на начин на који су наши преци живели. Наши духови нису храњени од наших богова, већ електричним осветљењем, неонским светлима и електричним пећницама. Вештачким заменама за Сунчеву светлост.  Или, ако инсистирате да и већина електричне енергије исто индиректно потиче од Сунчеве светлости, у том случају нас обасјава светлост из веома различитих извора светлости и топлоте, са непознатим ефектима на наша тела и умове. Ако је Сунчева светлост рефлектована о планету довољно промењена да постане различито божанство, које би онда божанство била неонска светлост? И како она утиче на нас, како нас мења?

Ако ово не променимо, доћи ће до наше пропасти, због тога што смо ми природни, али ова светлост није. Hail Sowilus! Hail Mano!

 

Превео са енглеског Александар Маслар

Валхала Чека!

05/02/2013

Варг Викернес

Изворни текст

Норне, богиње судбине, обитавају поред извора Mîmir (“сећање”, “успомене”), односно поред извора Urðr (“поштовање”, “част”, назива се још и “Wyrd” или “Weird”). Овај извор није ништа друго, до пећине или долмени у којима почивају мртви, менхири испод којих леже, громиле испод којих спавају. Извор Норни није ништа друго, до гробови племенитих мртвих: Valhöll (“Дворана палих”).

Жртвено дрво расте на загробној хумки, а његово корење расте у извор Urðr. Völuspâ строфа 19:

”За један јасен знам, зове се Игдрасил,

високо дрво посуто блиставим капима,

оданде долази роса која пада на долине;

вечито зелено стоји, над извором Части.”

Да би учио од Норни, човек мора да посети мртве; он имитира бледог бога смрти, Одина, бога који испраћа мртве до Хела и на Ноћ Вештица (енг. Halloween) доноси мртво тело (имелу, тело Балдера) да би му улаз био одобрен. Ова златна грана, овај штап, користи се као кључ који отвара гроб. Онај који носи овакав tamsvöndr, штап који служи да одагна страх (назван овим именом у Skîrnismâli, строфа 26), пуштен је унутра. Он улази…

Hâvamâl строфа 109:

“Време је да се проговори са престола Мудрости;

одмах поред извора Части

био сам тих и гледао, гледао и размишљао,

слушао сам говор људи.”

Völuspâ строфа 20:

“Постоје Деве, које знају све,

три у дворани што стоји испод Дрвета.

Првој је име Част, друга је Долазак –

она која урезује плоче – Судба трећа.

Оне доносе закон, оне бирају живот,

оне говоре усуд синовима људи.”

Он среће антропоморфизовану Част мртвог, коју глуми глумица (чаробница), као и њене сестре: Оно што јесте и Оно што ће бити. Мора да прође њихове тестове, да одговори на њихове питалице, схвати њихове тајне и сазна право значење њихових светих стихова. Он мора да постане Изабрани, од стране њих три, како би поново био рођен. Како би полагао пуно право на Част, на хамингју, часног мртвог који почива унутра. Ако успе у томе, он се поново рађа. Мајка Земља га порађа, док излази вриштећи, дрхтећи, тресући се из њене материце (загробне хумке), док Сунце излази, на први дан месеца Valaskjâlfra (“дрхтање изабраног/палог”). Он више није обичан човек, постао је бог, Вали (“изабрани/пали”), постао је племенити мртви из гроба. Сада може да полаже пуно право на вредности из загробне хумке и име мртвог. Сада може да полаже пуно право на његову хамингју!

Норне (Лудвиг Бургер):

Мушкарац (или жена), или још чешће дечак (или девојчица), је нико док не прође кроз овај ритуал иницјације. Он (или она) нема Част; нема прошлост, нема садашњост и нема будућност. Да бисте постали део хамингје вашег рода, морате да прођете кроз овај ритуал, како бисте се везали за вечност. Они који не прођу успешно овај тест бивају бачени у заборав од стране Норни, Валкира (“оне које бирају палог”, тј. “оне које одлучују да ли заслужујеш да будеш изабран или не”). Они који не успеју, не добијају име; ни хамингју, ни Част. Они остају обични смртници.

Када је постао Вали, може да напусти (да буде поново рођен) Валхол (гробницу) сваки “дан*” (=сваки пут овај период има трајање живота), да се бори и буде убијен, без других последица осим те да ће поново да буде рођен следећег “дана” (следећи пут неко из његовог рода бива инициран и постаје он у новом животу, у новом облику), поново ће моћи да устане и да се бори. За њега не постоји права смрт, само поновно рођење. Постао је бесмртан! Бог, Вали, изабран је од стране Норни – које су му дале прошлост, садашњост и будућност. Хамингју.

Валхол и Асгард (“башта духова”) нису “небеска краљевства”, већ се налазе овде на Земљи, међу нама, али су доступни само онима од нас који постану богови или богиње. Само су доступна за оне од Јарловог рода (европска раса). Само су доступна човеку са хамингјом.

Норне заливају дрво живота:

Ово представља значење судбине у скандинавској митологији. То је оно што нам Норне, богиње судбине**, говоре. Мрежа за коју се каже да је плету, нити живота, то је оно што ствара хамингју; часна дела, славни подвизи, храбре одлуке које донесемо у животу, храбра дела, племенити живот, божанска мудрост: духовна светлост колом обасјавате друге. Норне користе воду са извора сећања како би заливале Игдрасил, дрво живота. Живот постаје већи,јачи и бољи ако се негује човековом Чашћу. HailaR WôðanaR!

*Дан, енг. day, нор. dag, od dagr (“дан”), првобитно значење било му је не само “дан”, већ и “живот”, “лимит”.  

**Судбина у Скандинавији није судбина која се свети појединцима (као Немезис) и која се меша у људску срећу: то је ослобођена бришућа сила света, остваљена да делује у животу универзума. Не познаје ни један закон осим закона последице и не покорава се ни једном импулсу, осим импулсима природе. Ствара догађаје у животу, тако неизбежне као што је излазак Сунца.

Слике Валхола/Хела из различитих делова Европе:

Превео са енглеског Александар Маслар

Доминик Вернер

Варг Викернес

21/05/2013

Велики француски Паган и Европљанин, Доминик Венер, починио је данaс самоубиство у Нотр Дам-у у Паризу, како би пробудио своје успаване саплеменике и упозорио их на опасност са којом се Европа суочава, у вези са такозваним “мулти-културализму” и нихилизмом.

Његово опроштајно писмо заслужује сву нашу пажњу:

“Здрав сам умом и телом и испуњен сам љубављу за своју жену и децу. Волим живот и не очекујем ништа ван њега, већ само наставак моје расе и мог духа. Но, у предвечерје живота, суочавајући се са огромним опасностима за своју француску и европску домовину, осећам дужност да делујем, док још имам снаге. Верујем да је нужно да се жртвујем, како бих разбио ову равнодушност која нас је заразила. Одустајем од оно живота што ми је преостало како бих протестовао и утемељио нешто. Изабрао сам врло симболично место, катедралу Нотр Дам у Паризу, коју поштујем и обожавам: изградио ју је гениј мојих предака на месту још старијих култова, призивајући наше древно порекло.

Док су многи људи робови својих живота, мој чин утеловљује етику воље. Дајем се смрти како бих пробудио успаване савести. Устајем против судбине. Устајем против отрова душе и против прохтева агресивних појединаца да униште темеље нашег идентитета, посебно породицу, интимну основу наше вишехиљадугодишње цивилизације. Док браним идентитете свих народа у својим домовима, устајем и против злочина замене нашег народа.

Преовлађујући став не може а да не остави иза себе своје отровне нејасноће и Европљани морају да сносе последице. Немајући религију засновану на идентитету, која би нас усидрила, ми делимо заједничко сећање које сеже све до Хомера, скуп вредности на којима ће бити поново рођена наша будућност кад раскинемо са метафизиком бесконачног, штетним извором свих изданака модерности.

Извињавам се унапред свима који ће патити због моје смрти, првенствено и највише мојој супрузи, мојој деци и мојим унуцима, као и мојим пријатељима и поштоваоцима. Али кад бол и шок прођу, не сумњам да ће разумети значење мог чина и искорачити из туге с поносом. Надам се да ће поднети то заједно. У мојим задњим записима наћи ће наговештаје и објашњења мог чина.”

Такође желим да подстакнем сваког да прочита његове текстове на његовом блогу. Господин Венер је учинио самоубиство јер је осећао да је то најбоље за Европу. Надам се да ће његово пожртвовање инспирисати друге Европљане да делују, мада нећу никог да охрабрујем да учини нешто слично. Његово име ће бити упамћено и он ће се вратити у другом животу, како би наставио своју борбу за Европу. Слава Доминику Венеру!

П.С. Велико хвала Аrcturus-у што ми је указао на линк ка његовом последњем писму.

Напомена преводиоца: Доминик Венер (1935.-2013.) био је француски историчар и есејиста. 1960-их ударио је темеље идеологији европске Нове Деснице, новог културно-политичког покрета насталог у Француској. Од 1970-их до смрти бавио се претежно историјским темама, објавивши 48 књига и више стотина научних радова и есеја у којима преиспитује историјске митове те износи оригиналне увиде у историјске процесе и догађаје. 2002. је покренуо и до смрти уређивао историографски часопис Nouvelle Revue d’Histoire.

Писмо на србском први пут је објављено на сајту Тврђава. 

Текст превео и приредио: М. Марковић

Превод преузет са сајта: http://vargvikernes14.blogspot.com

 

Вибрације Васељене

06/02/2013

Варг Викернес

Изворни текст

Јуче сам писао о томе како су ритуали, позоришта и храмови имали (и још увек могу да имају) религиозну и духовну сврху. Природно, исто је и са музиком. Музика, заправо звуци уопште, исто може да помогне да се човек уздигне до божанског. Или може да се користи да се човек баци у дубине Земље, у духовни амбис, да се ојачају етинске моћи у нама (тј. да се пробуде ниски нагони) и да се потисну богови у нама.

Тако да пре него што наставим, предлажем да кликнете овде и пустите да музика Daemonia Nymphe призове моћи Ноћне Хекате, грчке богиње чаробњаштва, у Скандинавији познате као Мани, које се налазе у вама, у вашем чудесном духу. Пустите да чин пробуди чаробњачке моћи које су вам потребне да би у потпуности ценили овај пост. Аве Хеката! Дођи к нама и уздигни нас до свог божанског бића!

Као што божанска светлост формира и обликује наше умове, исто то раде и звукови. Европски човек који је слушао само пој птица, завијање ветра, жубор потока, разбијање таласа о хриди, кретање животиња кроз шуму, гласове вољених особа, кључање воде, грмљавину у облацима, ромињање кише, пуцкетање дрвета у ватри испод котлића, не може да буде окрутан и злобан човек. Он је у основи добар човек, због тога што је његова европска природа потпуно нетакнута; не можете да нађете отров у његовим речима, нити пакост у његовим мислима, ништа нечисто у његовом духу.

Свет је данас другачији. Све могуће врсте звукова продиру у наше умове свакодневно, реметећи хармонију, чинећи да се осећамо нелагодно. Прави се вртлог звукова и речи, који меље у нашим умовима. Или се бар тако осећамо. Уморни смо, имамо главобоље, постајемо меланхолични или чак депресивни, све агресивнији и тешко нам је да останемо у добром расположењу. Чини звукова имају ефекат. Ми их пуштамо да делују без контроле, чак и не знајући да постоје.

Звук је моћан колико и светлост; утиче на нас ништа мање од ње, а ипак дозвољавамо да будемо изложени дисхармоничним, прегласним, екстремним и узнемиравајућим звуковима све време. Да ли ћете стајати и гледати у Сунце или у сијалицу? Не? Зашто онда живите или радите у бучном граду и дозвољавате да, ништа мање моћни, звукови имају исти ефекат на вас?

Најхармоничнији звукови које познајемо су, наравно, оно што називамо музиком. Она може да се користи за стимулисање доброг у вама, за јачање божанстава у вама, за јачање вашег ума, као и за повећање ваше храбрости – на пример шкотске гајде током напада или ратни бубњеви – да вас инспирише и уздигне ваш ум. Музика је чаробњаштво! Свака песма је чин!

Божанство музике у Скандинавији се назива Браги, што је само друго име за Балдера, тако да је баш Балдер божанство музике у Скандинавији. Његово грчко име је Аполон. Он је најчистији и најневинији од свих богова. Надам се да ћете да разумете зашто желим да завршим са Другом Делфијском Химном Аполону. Нека светлост Балдера сија над вама; нека његова небеска музика одагна таму у вама. Ave Apollon! HailaR BalðuR!

Превео са енглеског Александар Маслар

Свети Плес

07/02/2013

Варг Викернес

Изворни текст

Tanz der Mänaden, Л. Корнелис:

Светлост и звукови, њихово присуство или одсуство, утичу на божанске и етинске силе у нама, јачају их или слабе. Али на ове силе, исто тако, утиче и покрет. Ритмички покрети помажу да се створи хармонија у уму. На пример, особе са аутизмом нагонски праве ритмичке покрете, када чулни надражаји из околине пређу граничну количину коју могу да поднесу. Да би блокирали чулни хаос, побегли из њега и поново успоставли равнотежу ума, они почињу са ритмичким покретима, као да су кататонични. Ритмичке покрете нагонски користе и труднице у току порођаја, да би ублажиле бол; и ритмичке покрете и ритмичко дисање.

Што се тиче историје, важност религијског плеса најбоље можемо да увидимо из древне Грчке, где су бахатнице и менеаде користиле плес да би постигле “религијску екстазу”, да би постале једно са божанством – Бахусом (Дионисом), познатим у Скандинавији као Фреир, у Албиону као Ангус, у Скитији као Велес, а у Италији као Бахус, Дионис или Либер. Иако је најпознатији из древне Грчке, био је уобичајен и у остатку Европе, што можемо индиректно да сазнамо из средњевековног прогона вештица, када су жене биле оптуживане за “плесање са ђаволом” и за плесање на (пагансим) светим горама. Не изненађује то што је ово европско божанство представљено као “Сатана”, а ове европске жене мучене, затваране и погубљиване од стране крипто-Јевреја, који су у то време потпуно владали црквом (као што је изложено и овде) и њихових хришћанских слуга.

И данас радимо сличне ствари у сличну сврху (због тога што нам је то потребно), вероватно не мање често, иако је могуће да не мислимо о њима на тај начин; нпр. џогирамо или трчимо ритмички, најчешће са музиком у ушима; дижемо тегове ритмички, најчешће у ритму музике. И наравно, неки од нас плешу, уз звуке музике. Сваки ритмички покрет ће нормално да послужи сврси, али плес је једно од средстава који су сви наши преци добро познавали и користили у ову сврху; најчешће је била у питању комбинација музике, светлости (или одсуства исте) и ритмичког плеса, укључујући често и ритмичко дисање. Једини аспект који мањка данас, једини елемент који недостаје, је религијско-духовни елемент. Недостаје божанство; такорећи, он нас само посматра из даљине, чека и нада се да ће поново да буде пуштен унутра – као што би и требао да буде.

Зашто бисмо требали да се вратимо светом плесу? Због тога што се савремени европски човек батрга; ускраћено му је било какво усмерење, назнака порекла, поносан пут којим би ишао, све због тога што живи, не само у против-природном свету, већ на првом месту у против-европском свету. Наша божанства (и оно за шта она стоје), активно су потискивана од стране модерног, света у коме доминирају Јевреји; она су силована, убијана и пљувана сваког дана, у медијима, у школи, у рекламама, у забави, у уметности, као и у свему осталом. Само је етинима дозвољено да напредују, само се етинска моћ негује, свуда; укључјући и рејв под-културу која пропагира дроге, хипер-сензуални плес мелеских поп “звезда”, безумно млаћење главом у нихилистичкој death и black метал под-култури итд. Користе религиозно-духовни плес (као и остало) да би ширили свој јеврејски отров у умовима младих.

Плес треба да буде нешто што користимо да бисмо постали бољи. Треба да џогирамо и трчимо не само да би побољшали нашу издржљивост и физичку грађу; треба да дижемо тегове (или још боље да напорно радимо) не само да би ојачали; треба да играмо на прославама не само због забаве и социјализације; све ово треба да радимо и због духовног побољшања. Увек треба да имамо и божански аспекат на уму.

Плес између особа различитих полова, када младић и девојка плешу заједно, такође је био религиозно-духовни плес; сврха је била да младић и девојка сазнају да ли су добар и подударан пар. Да ли има икакве физичке подударности и добре хемије међу њима? Плесање једно са другим би им помогло да ово сазнају, на овај начин не би морали да спавају свуда са сваким, као што данас савремени, збуњени младићи и девојке раде, не би ли сазнали да ли су компатибилни или нису. Религиозни плес између супротних полова дозвољавао им је да ово сазнају а да се не укаљају.

Ängsälvor, Н. Бломер:

Плесање је религиозно-духовна ствар. Хришћани само седе у својим “крипто-синагогама” (црквама) и певају само јеврејске песме, како би и даље умртвљавали своје паганске духове и потиснули их из себе и своје природе. Јудео-хришћани су етикетирали сав плес као “сатанистички”, највише у периоду ренесансе, када су видели да се Европа буди из јеврејске психозе. Потом, када нису успели да спрече буђење европског духа, покушали су – баш као што су урадили са паганским празницима раније, када нису успели да их потисну – да украду свети плес, изопаче га и униште, у чему су само делимично успели.

Божанске чини су потпуне тек кад им се придодају светлост, музика и плес наших предака. Баците чини наших богова и богиња и оживите свој европски дух! Постаните прави Европљанин, у крви и духу! Слава Сварогу!

Hâvamâl 159

“Þat kann ek it fjögurtánda:
ef ek skal fyrða liði
telja tíva fyrir,
ása ok alfa
ek kann allra skil;
fár kann ósnotr svá.”

“Четрнаест их ја знам (песама):

ако будем објашњавао

божанствену светлост (богове)

људима у народу,

знам сву природу

духова (æsira) и вилењака

коју будала не може да појми.

Жене Амфиса:

Превео са енглеског Александар Маслар