Путовање

26/06/2013
Варг Викернес
Изворни текст

За почетак мало одговарајуће музике.

Пре извесног времена урадио сам нешто у шта се не разумем баш најбоље; измислио сам и написао причу која је требала да буде бајка за децу и био сам чак и задовољан исходом. Да сам имао могућности, то бих радио чешће и идеално би било да сам то радио уместо бављења музиком – ово друго само радим јер се једино у то разумем и очигледно је то моја сврха.

Прича о којој је реч се звала „Perþ“, и добила је име по знаку руне. Превод имена је „путовање“, углавном духовне врсте, где човек иде тамо-вамо између царства  смртника и духова. Не сећам се тачно кад сам то написао, али мора да је било или средином или крајем 90-их година, писао сам на Норвешком. Затим је преведено од стране Видара Ермесјоа и објављено на burzum.org, мислим, 2003. или 2004. Господин Ермесјо је добро обавио превод, но ја сам поново прелистао текст, побољшао га и поправио грешке, и желим да са вама поделим ову кратку бајку. Надам се да ако икада остарим, да ћу имати могућности да седнем у студио, у миру и тишини да створим сличне бајке. Много уживам у њима и верујем да су вредне.

За сада је ово све што имам. Кратка бајка под именом „Perþ“. Слушајте пажљиво….


 

Део I

 

 

Некада давно, у једном другом свету и на другом месту тамо негде у свемиру…

Био сам млад и радознао, тражећи одговоре на најневероватнија питања. Одрастао сам у племенитој породици и образован сам да постанем витез. Далеко сам путовао тражећи част и славу – као што сви витезови раде. Нашао сам једно и друго, али никад нисам пронашао срећу. Ту је било превише неправде и окрутности за мене да бих могао бити срећан. Једино су будале срећне. Славан и частан какав сам био, сматрао сам да ми је обавеза да доведем крају све неправде света. Знао сам да су богови криви за то, и због тога сам решио да их пронађем и да захтевам сазнање, зашто су били толико окрутни и непоштени. Зашто су дозволили младим момцима да буду посечени на бојном пољу; зашто су допустили да деца гину од болести у креветцу; зашто су допустили кугама и болестима да убијају; зашто су допустили некима да живе попут слуга целог живота, само да би умрли прљави и стари у својим креветима? Зашто су били толико окрутни?

Са мојим великим тврдоглавим егом сам зато једног јутра срео најмудријег човека у мом родном граду. Дрско сам лупао на врата са гвозденом рукавицом и најавио гласно и јасно да желим његову услугу.

„Где су богови?“

Он је (обучен у спаваћици) био запањен, не само са мојим поступком, већ и са мојим питањем.

„Где су богови?“

Поновио је моје питање самом себи. Показивао је ка небу и рекао:

„Тамо!“

„Али ја желим са њима разговарати. Имам питања за њих. Зар никада нису овде на земљи?“

„Давно је од када су богови лутали међу нама.“

Позвао ме је унутра и његов слуга (који се такође пробудио због гунгуле) нас је послужио храном и пићем.

„Некада давно су сами богови лутали земљом. Спуштали су се са небеса у својим сјајним колима и изменили све што је постојало. Човечанство је уништавало цео свет. Спаљивали су или посекли све шуме, попецали су све рибе у мору, побили су све постојуће животиње и тло где су садили зрна је постало пусто. Било је превише људи и сви су постали лопови. Дим из димњака је загадио кишу и учинио је опасну за пити. Мора, језера и реке су умрла. Растиње и биљке, птице и животиње које још нису мртве због људи, су такође умрле. Чак су и људи имали проблема да удишу ваздух, јер је због ломача постао загушљив и тежак.

Богови су се зато спустили да би повратили ред. Да врате живот нашој планети. Спаљивали су градове и поклали су на десетине хиљада људи. Муње и пламенови су падали на бежеће масе. Море се подигло на земља и повукло је људе натраг у дубину. Ветар их је однео и згњечио у земљу. Планине су пропале, неке преко градова. Цео свет је био у рушевинама. Пепео, блато и камење, море и сјајућа лава је све прекрило. Само трагови старог света су преостали.

Богови су затим створили нови свет и допустили неке људе из старог света да бораве у њему, али да би спречили људе да поново униште земљу, поставили су Заштитнике међу њих. Затим су се богови вратили у небеса. Од тада их нико више није видео.“

„Али ја морам разговарати са боговима. Морам их срести!“

„Онда мораш разговарати са једним Заштитником. Пронађи Заштитника. Можда ти он може помоћи?“

„Где се налазе ти Заштитници? Како могу ступити у контакт са њима?“

„То не знам. Они су невидљиви. Они једино виде, не могу се видети.“

Поново сам кренуо на пут у свет, не да стекнем част и славу, него да се суочим са боговима и њиховим неправдама. Намеравао сам да марширам у саму Валхалу (/Иријске вртове) и оптужујући показивати на Одина (/Сварога) док представљам своје наводе, питања и критике. „Зашто сте толико непоштени и окрути? Зашто!?“ Врло задовољан са својим циљем, кренуо сам у потрагу за једним Заштитником. Тражио сам високо и ниско, у старим рушевинама из старог света, у кулама и дубоким пећинама, у тамним шумама и преко дивљих мора. Није било Заштитника за пронаћи. Нико није знао где се налазе богови. Нема путева који се пењу у небеса.

Путовао сам много година. Моји пратиоци су попадали један по један. Неки су убијени у борби против дивова, патуљака и лопова, други су пали као камење са високих планина и зидова, неки су били жртве куге и болести, други су једноставно умрли. Више се чак ни не сећам како и зашто су сви умрли. Било их је тако пуно на крају. Моја љутња се само увећала. Моја агресија према боговима је само снажно расла. Није их било брига чак и да ми дају одговор!

На крају сам сам лежао ту на земљи, рањен и умирући. Исцрпљен и уморан, утучен и у очају. Све је било безначајно. Без решења. Без одговора. Без сврхе. Све би се завршило у блату где сам лежао. Крвав и савладан. Сам међу мртвим људима којима бих се ускоро придружио у смрти.

Онда сам је видео; бледолико биће на белом коњу. Насмејана, скоро смејући се, лагано је дојахала до мене. Виђао сам дупло, коњ је имао осам ногу. Смејала ми се:

„Држи се ако можеш.“

Нисам разумео шта се догађа, све је било тако нестварно. Али сам се некако подигао на ноге, и одједном сам седео ту иза ње на коњу. Коњ је загалопирао чим сам се стиснуо око ње. У мом стању и није било лако схватити све шта се десило, али деловало је као да смо јахали нагоре. Горе у небеса. Стиснуо сам се да се придржим. Ишла је тек брзо. После кратког времена, висио сам у вертикалној позицији наспрам коња. Руке су биле стиснуте око струка ведре жене, али сам губио свој захват. Вриштао сам. У очају, али и у нади да ће ми помоћи. Али ми није помогла.

„Држи се ако можеш.“

Умало да ми се поново накези, провоцирајући ме. Није било никаквог саосећања, никакве помоћи. Ништа. Вриштао сам и вриштао. Изгубио сам захват око њеног струка и полако клизао уназад са својим прстимапреко леђа до задњице коња. На крају сам висио држећи се за реп коња. Одмах иза њега у својој дивљој трци преко небеског свода.

Затим је било тишина. Није било другог звука сем мојих врисака и женског провоцирања. „Држи се ако можеш“ које је одзвоњавало у мојој глави. Није било хладно ни топло. Моје тело се више није осећало тешко, али се није осећало ни лако. Некако се време зауставило. Само смо јахали ка светлу тамо горе. Тихо. Не знам колико је дуго то све трајало. Након неког времена нас је светло потпуно обухватило и коњ је поново променио правац надоле. Али нисам могао да издржим више, остао сам без снаге. Више нисам могао да висим и попустио сам. Не! Не! Не!

Али одједном сам био ту. Попуштао сам како смо слетали. Лежао сам на земљи. Коњ је ту стајао. Жена – и даље смејући се и провоцирајући. Још више ведрих људи се окупило. Толико су били бледолики и ведри да су чак сијали. Не бледолики, као ми, него још блеђи.

„Доведите га овде“ чуо сам како један од њих каже.

Део II

 

 

„Где се налазим?“ чуо сам самог себе како кажем. Био сам у процесу дасе пробудим. Неко је био ту.

„Стигао си“ рече неки глас.

Отворио сам очи и видех да се налазим у великој просторији. Зидови, плафон, под и намештаји су били чисто бели. Мекани и бели. Угодно бели. Листови су такође били бели. Фантастично лепа жена је била присутна са оштроумним  осмехом. „Јавићу да си будан“ рече она и напусти просторију.

Моја верижњача, секира, шлем, штит и рукавице, панталоне и све остало што сам понео, је било поред кревета на белој столици. Опрано и очишћено, поправљено и у добром стању. Проверио сам своје тело и схватио да је и оно опорављено. Ране су излечене. Није био чак ни ожиљак да се види, и такође без икаквих завоја.

Врата су се опет отворила и нека жена је провирила унутра. „Слободно уђи“ ракао сам јој. „Обуци се и пођи.“ Хтео сам је питати колико сам дуго спавао, али је била пребрза и затворила је врата. Обукао сам се и сетио се зашто сам овде.

Иза врата ме је ходник довео до великих врата. Жена која ме је водила рече: „Сад си ту“. Као да је знала зашто сам овде. Дубоко сам прогутао и охрабрио самог себе да куцам на врата. Насмешила ми се како сам је махинално погледао. „Напред“ звучало је. Шта сам друго могао да урадим?

Огромна сала се пред мном отворила. Одмах напред је био велики престол, где је сам Один (/Сварог) седео. Око њега су седеаи и стајали много други богови, у полукругу ка мени. Сви су били бледолики и предивни, високи и здрави. Били су безгрешни. Ниједне видљиве мане. Неки су имали озбиљне изразе на лицу, други су ми се насмејали. Чак ми се и Один (/Сварог) насмејао. „Дакле, шта овај млади човек жели?“ рекао је са строгим неприродним гласом. И даље се смејао. Осећао сам се поприлично малим, тамо где сам стајао. Мој велики его више није био тако велики. Моје велико самопоуздање, такође више није било тако велико.

„Па…“ умало да излети из мене.

„Како ја разумем, ти долазиш са неким оптужбама“, рече Один (/Сварог)и демонстративно прелистава неке папире. Деловао је надражен, али чак и такав ми је ипак дао осећај сигурности и поуздања. Није ништа могло искрснути овде. Није било ничега да се бојим. Био сам на сигурном.

И тако је кренуло, оптужба. У детаље. Рекао сам како је живот непоштен према неким људима, како је окрутан према другима, како незаслужно одређени појединци пронађу срећу и како незаслужно други не пронађу. Изнео сам једну оптужбу за другом пред стрпљивом скупу богова и своје гоњење завршио са

„Зашто!?“. Один (/Сварог) није био узнемирен. Ни остали богови такође нису деловали узнемирени.

„Постављаш нам тешка питања. Да би им одговорио, морам знати шта већ знаш о земљи и животу на земљи. На пример, да ли знаш одакле људи потичу?“

„Да, знам. Ми смо ваша деца. Ми смо деца богова.“

„И одакле мислиш да су водени духови, или виле и змајеви, дивови ипатуљци“?

„Не знам.“

„Дозволи да ти испричам једну причу“ рече Один (/Сварог). „Једну дугу причу коју можа нећеш разумети.“

„Искушај ме.“ Повратио сам своје самопоуздање.

„Било је време кад ни дивови ни патуљци, змајеви ни виле нису постојали. Само људи и животиње, само биљке и планине, мора и небо. Човечанство је имало своја кола, укротили су огромне птице које су летеле около по свету. Имали су патуљке да им створе храну, и зато им нису требала поља и њиве. Подизали су куле која су умало достигла небо, и копали толико дубоке пећине да су пламени из дна земље изашли у спалили их. Пепео и дим је избијао напоље и захватило јеградове. Животиње су се погубиле у тами овог древног света. Рибе у мору су се удавиле. Птице су као киша падале са неба, кошчате и безживотне – неке које су људи тог трена јахали. Биљке су иструлиле и земља више није била плодна. Човечанство је заборавило све о боговима.“

„Тад сте се ви спустили и уништили стари свет?“ прекинуо сам.

„Јесте, тад смо се морали спустити и уништити људски свет. Јер су заборавили зашто су били на земљи и зашто су људи. Заборавили су шта су требали да постану и чија су деца били. Венчавали су се са животињама и имали су децу са њима. На крају скоро више није било људи; сви се се измешали са дивљим зверима. Само су неки појединци остали, али су чак и они живели као животиње. Било је само питање времена када ће наша деца скроз нестати. Морали смо се умешати.“

„Али са толико окрутности? Зар сте морали допустити планине да пропадају на градове? Зар сте морали допустити мору да прогутајутолике људе? Зар сте морали допустити да пламенови спале оне који су остали? Ја сам видео куле из најранијег времена, како искачу из земље као шиљак. И даље су црне са чађом изнутра. Колико их је требало изгинути?“

„Често је тако, да неко мора умрети, како би други могли живети. Земља је створена за нашу децу, за људе, и за сва друга бића, животиње и биљке, рибе и животиње, све смо ми створили за људе. Да би човек могао да живи и да расте. Ми смо створили ову земљу, ми смо је поставили ту где јесте, између топлоте сунца и хладне огромне спољашњости. Ми, са својим створењима, радимо шта желимо. Шта смо створили наше је право да уништимо како нам одговара.“

„Али шта је са људима? Шта са вашом властитом децом? Зар вас није брига за њих, без саосећања или добре жеље?“

„Деца су непослушна. Често раде шта желе, а не шта њихови родитељи од њих траже. Оно што смо ми урадили је да спасимо своју последњу преживелу децу од изумирања, форсирајући их да живе другачије. Форсирајући да живе како требају. Форсирајући их на путу који иденапред. Форсирајући их на исправни пут. Узели смо неколико животиња и од њих створили нове врсте и расе. Створили смо дива, великог, снажног и глупог, форсирајући људе да се боје шуме. Створили смопатуљке да им дамо нешто против чега сами себе могу тестирати.Патуљци су неугодни кад пију, зато воле борбе, јер тад не морају да размишљају. Мрзе људе јер су и сами били људи. Ружни су и мали, тамни и гадни, насилни и опасни, глупи и без душе. Али имају сврху, као змајеви и друга бића, они форсирају људе на племенита дела. Ми смо стари и болесни свет заменили за свет који људима даје шансу да постану нешто више.“

„То не објашњава зашто сте допустили да млади момци умру пре него што осете укус љубави! Зашто сте допустили да деца у креветцу умру од болести, зашто сте…“

„Да, да“ прекинуо ме је. „Да, објашњава и све то такође. Човечанство мора бити снажно, да би се суочило са будућим препрекама, мора бити снажно. Зар је онда толико лоше пустити да слаби гину како би остали имали шансу да преживе будућност? Када би сви живели, онда би сви и умрли. Сад само слаби гину, да би јаки живели. И да нису ти племенити млади људи јуришали и гинули на бојном пољу пре него што уопште укусе љубав, зар би преостали свет онда икад знао колико је добре крви њихова породица имала, а да ови момци то нису доказали својим племенитим чином? Зар би њихове мајке икад имале прилику даоплемењују своју свест без овог губитка свога сина? Зар добар човек није човек онај који је самог себе научио да савлада бол и да буде у стању да замисли друге? Женске сузе су као црвено злато; њена бол оплемењује њену савест.

Сва бол и патња, сву муку кроз коју смо вас водили, јесте за ваше добро. Без тога бисте поново постали нижа раса, без овога бисте опет допустили да глуп и слаб предводи свет. Без рата је немогуће смакнути кукавице, и због тога, ако нема ратова, кукавице добијају право да кажу једнако колико и храбри. Човек постаје кукавица, меша се са животињама и заборавља на богове и њихову веру. Шта онда да радимо са људима, ми смо их ипак створили ради неке сврхе? Створили смо их да би постали бољи, не да би постали животиње.

Погледај около, погледај нас. Ми смо твоји родитељи. Ми смо те створили. Ми, као и други родитељи, желимо да постанеш као ми. Једнако леп, једнако мудар, једнако јак, једнако добар, једнако искрен, једнако висок, једнако бледолик, једнако креативан, једнако храбар. Можеш постати исто што и ја, али зато мораш да радиш шта ти кажем. Мораш разумети потребу теста који ти постављамо. Ниједна лепота се не ствара без бола. Ниједна снага не долази без напора. Ништа племенито се не рађа без муке.“

„Али зашто нам то нисте рекли? Како сам ја могао знати да све шта се дешава, колико год деловало ужасно и непоштено, има дубљи значај?“

„Онда нема сврхе. То морате сами да схватите. То је део нашег циља са вама, да научите да сами размишљате својом главом. Морате то сами разумети без да вам ми говоримо шта је добро и шта лоше. Имате нашу крв; слушајте глас те крви, слушајте своју интуицију. Ви који то схватате ћете учити друге, реците им шта је добро и шта лоше, и побрините се да се човек побољша.“

„Јесу ли то твоји Заштитници? Али где су? Где су ти Заштитници? Тражио сам их годинама али ниједног нисам нашао!“

„Јеси ли сигуран у то? Сво време си тражио нешто што си имао са собом од почетка, у властитом пртљагу. Мораш разумети да си ти сам Заштитник. Заштитник живота, Заштитник деце богова. Заштитник обичаја. Заштитник си јер реагујеш на оно што је непоштено и језиво, Заштитник си јер се усуђујеш да достигнеш скроз до горе, потпуно сам, чак до богова и да им постављаш питања о нашем третману премачовечанству. Ми можемо да будемо мирни знајући да ће се за људе побринути такви као ти. Ти ћеш пазити на њих. Ти желиш најбоље, не за самог себе, него за цело човечанство. Борићеш се за људе који би те рађе видели мртвог. Борићеш се за неког ко би се борио да стигне пре тебе на ред да буде каменован и обешен. Борићеш се за неког ко чак није достојан да ти лижећи очисти стопала. Али ипак ћеш се за њих борити. Борићеш се јер ти твоја сопствена душа каже; „опрости им, не знају шта раде“. Нису они криви што су такви, али ти знаш да је твоја одговорност да њихова деца постану нешто боље – и затим се мораш борити и за њих. Не може неко мрзети биљку зато што није расла у сувом песку, али им се може узети семе и посадити их у плодно тло.”

Женске Заштнице су превише поносне да оскрнаве саме себе, мушки су превише поносни да страшћу за оскрнављење жене или туђе супруге. Сви Заштиници су племенити и увек постају племенитији како им живот протиче. Неки чак жуде за реакцијом богова кад виде патњу човека. И неки добију одговор. Као што си ти данас добио. Најбољи одњих и сами постају богови, буде им дозвољено да уђу у наше дворане (вртове) и да живе једнако са нама.“

Део III

 

Ово је оно чега се сећам. После тога сам отпраћен натраг у своју собу. Постао сам поспан и легао да спавам. Поново сам био у блату, и даље изубијан и на самрти. Али млада девојка је чула мој зов и њени родитељи су дошли да ме спасу. Тако сам преживео. Допуштено ми је било да живим.

Често размишљам да ли је то све само био сан, заблуде умирућег човека, али ме очигледно погађа то како су били у праву. Богови су ми једино рекли шта је право. Имам потпуно нови поглед на свет, и надам се да ће и други такође научити од онога што сам рекао. Не може сеосетити шта сам ја осетио када сам био тамо, нити се може знати какво је било моје путовање у небеса – али се може замислити.

Овако сам на крају пронашао Заштитника, који ми је могао показати пут до богова и објаснити ми зашто је свет такав какав јесте. Зашто је стари свет морао доћи крају и бити замењен новим и бољим светом. Како сте ви у вашем свету дошли до моје приче, ја то не знам, нити знам како ваш свет изгледа, али се надам да вам моја прича може помоћи у томе шта да радите са својим светом, како би могао напредовати, расти и бити у складу са природом и законом богова.

Превод: Б. Џинић

Уредио: М. Марковић

Advertisements

О Војницима, Ратницима и Ловцима-сакупљачима

26/06/2014
Варг Викернес
Изворни текст

За почетак мало музике

У једном тренутку историје – или боље преисторије – мушкарци су ловили велику дивљач помоћу копаља, жене и млади су ловили мању дивљач помоћу лукова, а сви су заједно сакупљали биљке, морске шкољке, пужеве, коштуњаве плодове, печурке, воће, бобице и различито јестиво корење. Били су оно што данас називамо “ловцима-сакупљачима”.

Преисторијска Европа била је слабо настањена и свега што им је требало било је у изобиљу, тако да је постојало мало разлога за некога да ризикује пловидбу преко мора на запад, или ништа мање ризично пешачење преко тајги и равница на исток, преко Уралских планина; а они који су ипак пошли на исток, обично су убијани пре него што су далеко одмакли, од стране чопора џиновских хијена (тежине око 230 кг!), које су у то време живеле ту. Мада су неки ишли на исток, кроз Средњи исток у Африку, вероватно и дубље у Азију, током најхладнијих периода ледених доба, где су сретали са Африканцима и Азијатама. Када би се ледено доба завршило враћали су се, понекад помешани и као што знамо, на тај начин је европска популација постала помало расно помешана.

Када су се наши преци помешали, европски човек је постао мање уравнотежен, што је често случај када се врсте и расе помешају и способности јединствене за европског човека постепено су се изгубиле. Интелектуални капацитет је опао – понекад драматично. Лов, чак и сакупљање, постајали су му све тежи и тежи, па се окренуо другим начинима преживљавања.

Помешани Европљанин, који је у почетку живео на Средњем истоку, још увек је био довољно интелигентан да решава проблеме са сопственим смањеним способностима: измислио је пољопривреду! Савршено средство за поновни раст “новог” и неподесног европског човека. А јесте растао и толико се намножио и постао толико бројан, да је онемогућио још увек расно чистом европском човеку – још увек ловцу-сакупљачу – да настави са ловом и сакупљањем. Гуран је све западније и северније од Средњег истока, све док више није имао где да иде, где да настави да лови и сакупља. Тако да је и он био приморан да се окрене пољопривреди: једноставно му није остало довољно простора да одржи много бољи ловачко-сакупљачки животни стил.

Са пољопривредом је дошла и глад (када усеви не би успели), потхрањеност (због много мање разноврсне исхране), ропство (због тога што су јачи људи приморавали друге да раде на њиховој земљи), рат (када би их снашла глад, фармери су морали да отимају од других како би преживели), тиранија (због тога што су неки људи поседовали земљу и на тај начин контролисали залихе хране), болести (блиски контакт са припитомљеним животињама донео је човеку заразе које су раније биле проблем једино животињама), као и разне друге врсте проблема.

У почетку, конфликти су се решавали дуелима: по један првак је представљао супростављене стране. Борба је трајала све док један од њих не би био изгуран из круга нацртаног на земљи, док један од њих не би почео да крвари, или док један од њих не би одустао. Да: они су ретко убијали један другог. Зашто би? Уместо тога су тренирали часног  ратника, специјализовног за борбу против себи равног.

Временом се, због пољопривреде, европски човек намножио до толиког степена да је почео да гради градове. Цивилизација је рођена! Поново, прво на Средњем истоку, у Сумеру, касније и у Северној Африци у Египту. Много касније ово катастрофа стиже и у географску Европу, најпре у древну Грчку и древну Италију. Авај! Помешани европски човек евентуално је изгубио “све” везе са Природом, чак је почео да се клони шума и планина као куге и био привучен градовима, као што су муве привучене ђубривом.

Када год ствари у градовима нису ишле добро, што је неизбежно у пољопривредним друштвима, гледао је на север и нападао би! Али нису слали своје прваке да изазову северњаке, већ су слали велику силу, да их покоље, да их масакрира, да их посече и одузме им земљу! Ај: људи из градова су били толико гладни или сиромашни, да су морали то да раде – или су бар тако осећали! Масовно су производили оружје и оклопе и без части и милости су се сусретали са најчешће голим јунацима, ратницима нецивилизованих Европљана. Гали су први пали: процењује се да је убијено 1 милион Гала, већином жена и деце, када су Цезарове легије напале. Остатак Европе није пао, али велики њен део јесте, земља је била натопљена крвљу добрих, часних и искрених Европљана, од којих су многи – ако не и сви – још увек били чисто европског порекла.

Нецивилизовани европски ратник је био јачи, спремнији, вештији, бржи. чак и виши од све више помешаних цивилизованих Европљана, али је имао част, а супростављао се непријатељу без части. Ратник се супростављао војнику, па је изгубио. Када је рат завршен, победник је писао историју, онако како је желео да она изгледа и измислио је све могуће врсте изговора за оправдавање масакра. Прљавштина је бачена на сећање на “варваре”.

Ловац-сакупљач је убијао дивљач. Ратник у пољопривредном друштву ретко да је неког убијао, а ако јесте убијао је равноправног ратника у борби под једнаким условима. Цивилизовани војник је био масовни убица европских мушкараца, жене и деце.

HailaR WôðanaR!

 

Прави Европски Човек:

solhverv

О Религији и Науци

17/06/2014
Варг Викернес
Изворни текст

Јудео-хришћани говоре о неком “стварању”, а та иста теорија нам је позната као “велики прасак”, модификована од стране католичког свештеника 1927. То је иста теорија, само мало измењена, како би више одговарала “научно-оријентисаној публици” – формулисана како би хранила его оних који мисле да су превише добри и инталигентни за “религију”: како би се осигурало то да остану у заблуди.

Јудео-хришћани кажу да је “стварање” трајало неко време, све у свему 7 дана и поново ова теорија остаје. И она је мало измењена, али је у суштини остала иста, сада позната као “теорија еволуције”. Помало су прилагодили библијско објашњење, а 7 дана су развукли на милионе година, али у суштини то је иста теорија, само мало измењена, како би више одговарала “научно-оријентисаној публици” – формулисана како би хранила его оних који мисле да су превише добри и интелигентни за “религију”: како би се осигурало то да остану у заблуди.

У стварности, немамо појма одакле долазимо или шта је васељена, зашто смо овде или где идемо. Ни религија ни наука не могу да нам пруже поуздане одговоре на ова питања. Уместо тога, религија и наука осигуравају то да не размишљамо о овим питањима, да само прихватимо њихове нелогичне којештарије као апсолутне истине.

Иако не верујем да њихове теорије држе воду, нећу да тврдим да знам истину о овим питањима. Не знам. Ипак, мој ум није уљуљкан неком преварантском теоријом, било религијске или “научне” природе. Тако да је он остао на опрезу, радознао и отворен, истражује све и свашта. Није “успаван у кревету грешака”. Знам да ништа не знам.

david_-_the_death_of_socrates  

NB. Верујем у микро-еволуцију, али не и у макро-еволуцију.

Знам да ништа не знам

16/06/2014
Варг Викернес
Изворни текст

Данас се смејемо када размишљамо о нашим прецима, који су веровали у религијске којештарије и људе који стоје иза тога. Дозволите ми онда да кажем онима који долазе после мене, да бар ја нисам веровао у религијске којештарије мог доба, или у људе који стоје иза тога. Уместо тога видим да је оно што данас називамо “наука” углавном (да: углавном, не потпуно) нова туђинска религија, створена у исту сврху као и стара туђинска религија: како би поробила умове људи и осигурала то да не мисле сопственом главом и да ни случајно не постављају питања. Уместо тога, треба да прихвате нове религијске теорије као аксиоме. “Како уопште можете да доводите у питање ове теорије?!” Кажу нам да је Месец сив, чак иако видимо да је бео, а ми им ипак верујемо!

Уместо да размишљаш увек можеш да:

keep-calm-and-have-faith-60

Велики прасак = Божје стварање

Еволуција = 7 дана стварања

Месечево камење = Религиозне реликвије (део неког свеца или чак самог Исуса)

Човек/роботи на Месецу/Марсу! = Чуда!

Научно доказано = “Божја воља” (Deus vult)

Научне теорије = Библија

Научне методе = Религијске традиције/ритуали

Диплома = Папин указ

Добитници Нобелове награде = Свеци

Лаик = Јеретик

Предавања = Мисе

Научник = Свештеник

Алберт Ајнштајн = Исус/Бог

Дисидент (тј. особа која доводи у питање званичне теорије) = Безбожник

Неверник = Запоседнут ђаволом

Порези = Црквени намети

Просечан човек на улици = Верник

У прошлости, нису могли да бирају своју религију: имали су само једну опцију: хришћанство или смрт! Исто тако данас имамо само једну науку да је изаберемо. Не постоје било какве друге алтернативе за оне који би желели да изаберу нешто друго. Или наука, или подсмех, срамота, сиромаштво и презир.

За оне које верују у Месечево камење, или да је човек шетао Месецом, или робот Марсом, да ли могу да вам поставим пар једноставних питања, пре него што почнете да ме исмевате: да ли знате да је то камење дошло са Марса? Да ли знате да је човек ходао по Месецу и да су роботи икада били на Марсу? Или само верујете у доказе које су вам неки научници (свештеници) представили о томе шта је стварно? Ако је тако, која је онда разлика између ове вере и вере коју су ваши преци имали у анђеле, чуда и “Бога”?

Ако још увек мислите да знате, онда је за вас свака нада изгубљена. Ваши потомци ће се смејати вама и вашем незнању.

Преиспитујте све. Верујте вашем осећају, више него доказаима које је лако исконструисати. Доводите у питање и оне ствари које сте мислили да знате. Раљзмишљајте својом главом.

Оно што већина људи мисли да виде:

Diversity Speaker 3/27/01 Caleb Redfield/THRESHER

Оно што заправо виде:

christian-preacher

За документарац који се односи на ову тему (Daily Motions) кликните овде.

Пост у вези са овом темом.

“Знам да ништа не знам.”

(Сократ)

Irrational Inquiry; Fear of Thirteen

Vinland Shore

1024px-FriggSpinning Frigg foremost of the goddesses for whom Friday is named weaves the clouds.

Yesterday was Friday, and it also happened to be the 13th of the month of June. Some people were probably going well out of their way to avoid bad omens or circumstances. Indeed the number thirteen is an unlucky number according to many.Friday too being named unlucky for some people. This is of course in context with the Gregorian calendar introduced by Pope Gregory XIII (in which on average, there is a Friday the 13th once every 212.35 days) not very often anymore. Fear of Friday the 13th is known as friggatriskaidekaphobia (Frigga of course the Norse goddess whom Friday is named for in English and triskaidekaphobia the fear of the number 13).

In Judeo-Christian traditions it seems the number thirteen is almost universally avoided, twelve apostles of Jesus, twelve tribes of Israel. The former thought to be relative to the negative connotation…

View original post 555 more words

Култови Плодности II

13/06/2014
Варг Викернес
Изворни текст

Научници и слични лаици претпостављају да се “култови плодности” наших предака нису само односили на људску плодност, већ и на  плодност усева. Представљају “богињу” као неку биће које шири плодност, обезбеђујући тако плодност поља.

Све скандинавске чини (“песме чаробњака”) за које знам, баве се буђењем поља (после зиме) (тј. баве се сејањем семена) и заштитом поља (од “лоших духова”), а нема ни једне речи о плодности поља. И поново, једноставно контролно питање може да сруши званичну теорију: да ли је плодност поља икада био проблем? Па зашто би био? Да ли је у та времена природа била под неком врстом штетног утицаја, за који данас не знамо? Или им је неко продавао ГМО хибридно семе, које је производило само једну жетву, а семе од те жетве није било плодно да би могли да га сеју догодине (проблем који имамо данас)? Једини проблеми који су имали у вези са усевима, били су недостатак или превише сунца или кише, паразити, болести, птице које су јеле семење, животиње које су јеле усеве итд., што се све објашњавало утицајем “лоших духова”.

Божанства која се уобичајено схватају као “божанства плодности”, у ствари никада то нису. Она су божанства љубави, пријатељства, чаробњаштва (“буђење” или заштита поља) и – најчешће и можда најважније – младости и лепоте (заправо: две стране истог новчића).

Да, уопштено говорећи, плодност се није разматрала ни у ком смислу, али добро здравље често јесте. Оно је уобичајено било од великог значаја жени која је требало да се породи. Остајање у другом стању није био никакав изазов, али да би оне – и њихова деца- преживеле, требало им је добро здравље. Ово је уобичајено било од великог значаја и у вези са пољем: само је добро здравље могло да заштити од “лоших духова”, о којима сам претходно говорио. Тако да их је благосиљала богиња доброг здравља, како би ојачала њихово здравље и заштитила их.

Прелазимо на симбол доброг здравља у прехришћанској Европи, пехар (често котлић) Богиње Земље. Данас нам је овај симбол најбоље познат из изокренутих и христијанизованих паганских митова о “светом гралу”, али као што можете да схватите, пехар је био особина богиње доброг здравља. Једноставно: ко год да је пио из њега, постајао би здравији. Да, пијењем из пехара могли су да буду отклоњени ефекти тровања, могле су да се излече болести, залече ране и повећа шанса трудних жена да преживе рођење.

Када се подсетимо важности кише и сунца за усеве, особине Бога Неба постају разумљивије: жезло (првобитно камен, а затим камени чекић или секира) изазива гром на небу (баш као што камење производи варнице када се удара једно о друго и може да се користи за паљење ватре); његов мач проузрокује муње на небу (преноси снагу неба [Сунца] на Земљу), а његова круна (ореол) је Сунце само, сија иза њега.

Богиња Земље и Бог Неба заједно су господарили свим оним што је било потребно усевима да расту: сунцем и кишом и добрим здрављем. Особине Богиње Земље су биле веома корисне и (већ) трудним женама, које су желеле да имају довољно здравља како би преживеле порођај. Особине Бога Неба биле су веома корисне и ратницима, који су – када би Бог Неба пренео снагу Сунца на њих, спуштајући мач на њихова рамена – постајали јачи, или чак непобедиви!

Balder_und_Nanna_by_F_W_Heine_s

Па да ли је онда било култа плодности у Европи? Ја бар не видим трагове таквог нечега. А такав култ неби ни имао смисла.

Али зашто онда научници и слични лаици толико говоре о овом “култу плодности”, о значају плодности за древног човека итд.? Зашто би то радили? Можете то да објасните пуким незнањем, можда још боље превладавањем феминистичких идеја, али све је то само клеветање древног човека. То је покушај да нас убеде да о њему мислимо као о неком дегенерику (“он је био толико неплодан”), у неком смислу и перверзњаку (“његова цела религија се окретала око имања што је више секса могуће”), ништа мање и покушај да се са наше религије свуче сав метафизички смисао, наравно како би се учинила мање привлачна данашњем човеку.

Ако желите да знате више о метафизичком значењу европске религије, можете да прочитате постове наведене у овом посту.

PS. Укључио сам наравно “својства” о којима је дискутовано у овом посту у чаробњаштво и религију MYFAROG-а. 🙂

Култови Плодности I

13/06/2014
Варг Викернес
Изворни текст

Научници и слични лаици изгледа да размишљају о прехришћанској религији као о некој врсти култа плодности и све интерпретирају у том светлу, као да је плодност била све о чему су икада бринули. Тако да се на све женске симболе гледало као на “симболи плодности”, чак и саме жене су приказиване као симболи плодности.

Можете да поставите једно једноставно контролно питање, које ће да разбије све њихове хипотезе и теорије: “Да ли је плодност била проблем древним Европљанима?” Па зашто би била? Скоро сви проблеми везани плодност са којима се данас суочавамо, резултат су савременог начина живота, вида загађености који нису имали некада давно. Једини проблем везан за плодност који су можда имали, а који још увек имамо данас, био би онај проузрокован расним мешањем (нпр. хиперсексуалност мушког хибрида [због његове умањене плодности тежиће неумереном парењу]).

Међутим, чак и када су се прото-Европљани (homo neanderthalensis) први пут помешали са прото-Африканцима (homo sapiens), вероватно током леденог доба, када су неки прото-Европљани отишли да живе у Северну Африку и Источну Африку, смањена плодност није била проблем. Мушки (али не и женски) изданци таквих спојева, често су били потпуно стерилни и неспособни за размножавање, али тада расно мешање још увек није достигло висок степен, дешавало се спорадично, што је значило да су скоро сви мушкарци били прото-Европљани, без проблема са плодношћу, а чак и женски хибриди (данас познати као “Кромањонци”) још увек су били плодни

Када су се ово племена вратила у Европу, помало помешана, главни и најозбиљнији негативан ефекат мешања (у смислу плодности) била је смањена стопа преживљавања трудних жена. Да жена постане трудна није био проблем, чак ни данас у већини случајева није, али да жена преживи трудноћу и роди дете је био приличан изазов, а када је дошло додатног мешања ово је био огроман изазов.

Жене су имале кукове створене за рађање деце која су у расном погледу идентична њима, тако да ако би их мушкарац друге расе оплодио, а дете наследило очев облик лобање (а за то [статистички] постоји 50% шанси), то постаје огроман проблем за жену која се порађа. Данас имамо исти случај, када се афричка жена уда за европског мушкарца; оне имају толико проблема приликом порођаја, да доктори често аутоматски (!) желе да обаве порођај царским резом, како би били сигурни да ће и дете и мајка да преживе. Такво рађање је само по себи тешко: покушај да се истисне огромна лобања друге расе кроз кукове, прилично повећава вероватноћу не само за смрт мајке и детета, већ и за оштећење мозга детета.

Када је Сигмунд Фројд измислио своју апсурдну, игнорантну и потпуно заблудну теорију, која се односи на “инцестоидне жеље” девојчица према својим очевима, једноставно није могао да разуме да жене не привлаче њихови очеви и не траже мушкарце који личе на њихове очеве због тога. Оне траже мушкарце који изгледају као њихови очеви због тога што ће  имати већу шансу да преживе рађање детета тог човека: ако њен партнер изгледа као њен отац, вероватно је да ће глава детета савршено да одговара њеним куковима.

Када је расно мешање почело, разлике између прото-Европљана и прото-Африканаца биле су прилично велике и само је неколико хибридне деце (и њихових мајки) преживело порођај. Ова преживела деца су највероватније искључиво била она која нису у великој мери наследила велику лобању својих очева, већ мању афрички лобању својих мајки. Наравно, није било све тако једноставно, али уопштено, ово је био случај. Тако да је Кромањонац, директан резултат мешања, имао већи мозак и лобању од оних који су имали прото-Африканци, али ипак мање од оних које су имали прото-Европљани. Као и друга позната створења мешанци и Кромањонци су патили од низа проблема, као што је прекомерен раст, лоши зуби, дефектан скелет итд.

Срећом да се мешање раса дешавало само спорадично и временом су проблеми проузроковани овим смањени и у учесталости и у јачини. Прото-афрички гени су све више и више равномерно распоређивни у прото-Европској популацији, која се већину времена није мешала са њима. Мада је хибридизација променила европску популацију и извзвала много негативних ефеката, плодност никада није била проблем. Али је преживљавање порођаја остао озбиљан проблем, заправо и дан данас – због тога што су Европљани у просеку само 99,7% Неандерталци

Видео у вези са овом темом: The Neanderthal Theory

О Технологији и Природним Способностима

11/06/2014
Варг Викернес
Изворни текст

За почетак мало музике

Данас нам је технологија неопходна да бисмо преживели, добрим делом и због тога што су непријатељске групе које желе да нас униште опремљене свом могућом технологијом које могу да се дочепају. Исто тако, треба да смо свесни чињенице да нам је без обзира на све, потребно нешто технологије, чак и у идеалном свету. Чак и копље и нож који се користе у лову, нека су врста технологије.

Пре него што наставим, желео бих да раздвојим технологију која је неопходна и није штетна по околину или самог човека, од технологије која није неопходна и која је штетна по околину и самог човека. Чисто због једноставности, назваћу их “добром” и “лошом” технологијом, респективно.

Озбиљан проблем у вези са лошом технологијом је тај што омета позитивну природну селекцију и промовише човеково назадовање. Човеку без икаквих природних способности, наједном је дата прилика не само да преживи, већ да то учини на штету оних који су бољи од њега.

На пример, ловцу више није потребна вештина и храброст, он може да само да упуца било које створење са безбедне удаљенсоти и локације, неким пушкама и са 2 км удаљености. У ствари, индустријски узгој учинио је лов превазиђеним и у великој мери уклонио човека из природних процеса (чак и из процеса обезбеђивања хране), тако да је изгубио све здраве и природне везе са природом – а човек без таквих веза брзо ће да уништи све што је природно. Савремен човек то и чини: уништава и своје окружење и себе.

На дуге стазе, ова технологија уништава човечанство и полако претвара некада креативног, вештог, храброг, здравог и разумног човека, у ужасно подљудско створење, које пати од свих могућих болести – како физичких, тако и менталних. У неком тренутку, човечанство ће да постане толико дегенерисано, да више неће бити способно да одржи чак ни технолошко друштво које је само створило. Шта ће се онда десити? … Да, човек ће евентуално да постане толико дегенерисан, да неће бити физички способан чак ни да замени сијалицу, или да схвати како се то ради.

Преживели?

XXXXX

На дуге стазе ова лоша технологија ће уништити и околину, која је неопходна човеку да би преживео. Шуме које су некада биле пуне биља и дивљачи, претворене су у поља која производе генетско модификоване усеве, која су у власништву сићушне корумпиране, окрутне, циничне, похлепне, неискрене и злокобне “елите”. Језера и океани који су некада кључали од рибе, претворени су у огромне депоније за ђубре и хемијски отпад. Само градови расту и још више убрзавају човекову пропаст. Још више лоше технологије се уводи као решење за проблеме настале због лоше технологије и изгледа да је једини пут за излазак из тога катастрофа

Свет који је зависан од лоше технологије је веома рањив, чак и од стране природних хирова: соларне олује, земљотреси, вулканске ерупције, повратак ледених доба, чак и лоше време могу да га униште. Тако да чак и ако никад не останемо без енергије која је неопходна за одржавање савременог света и чак и ако човек не буде имао довољно времена да буде толико уништен да више не буде способан да одржава свет у коме живи, овај модерни свет ће у неком тренутку пасти.

Неки могу да се запитају: како то да интелигентна врста добровољно доводи себе у ситуацију у којој ће да буде уништена? Само је питање времена када ће то да се догоди, а може да се догоди на толико начина!

Док тај дан не дође, користићу лошу технологију како бих промовисао сан о једноставнијем животу, о животу у друштвима са “добром технологијом”, која негују здравог човека и његов здрав однос према природи у којој живи и чије је део. Када тај дан дође, бићу спреман и способан да не зависим од лоше технологије и да обезбедим опстанак свог рода, а то ће бити и многи други.

Мада пад модерног света “лоше технологије” неће бити и пропаст “човечанства”, углавном ће бити пропаст за оне који нису имали довољно разума да побегну из смртоносне замке – нешто што су могли да ураде да су се вратили једноставнијем животу. Човечанство ће заправо да профитира од овакве “катастрофе”, биће прочишћено тако што ће његове “ћелије канцера” бити уклоњене. И Мајка природа и човечанство ће да буду подмлађени оваквом “катастрофом”. Мајка природа ће да поврати оно што је цивилизован човек отео од ње. Земља ће поново да буде зелена и богата животом. Ово ће да уклони све трагове света лоше технологије и човечанство ће ући у (нов?) дуг период, у коме лоша технологија неће бити виђена  као нешто добро. Могуће је чак и да ће бити створена и поштована  универзална  правила, како би обезбедила то да се за дуго времена спречи поновни проналазак лоше технологије: пре него што човек (поново?) уђе у период пада…

Преживели!

1_7

Неко је некада рекао да “не постоји ништа ново, само оно што је заборављено”, а могуће је да је то намерно заборављено, због тога што су неки били довољно мудри да схвате да је то била лоша технологија.

Једноставнији Живот

Надолазећа Тама

7 Примера “добре” Технологије:

Глинени лонац

Одећа од природне тканине и крзна

Увеличавајуће стакло од кварца (…да, нисте знали да су га имали у каменом добу, зар не? [Користили су га да брзо направе ватру])

Јурта шатори

Акустични музички инструменти

Биљна медицина

Свеће од воска

7 Примера “лоше” Технологије

Аутомобили

Авиони

Индустријска пољопривреда (заправо пољопривреда сама по себи… ловачко-сакупљачки начин живота је супериоран у односу на пољопривредни у сваком смислу)

Ватрено оружје

Асфалтирани путеви

Савремена медицина

Електрична струја (заправо: све што треба струју да би радило)

О Цивилизацији и Природним Стаништима

10/06/2014
Варг Викернес
Изворни текст

Колико сте само пута чули хвале на рачун “цивилизације” и “цивилизованог” човека? Ови градитељи и становници градова се уобичајено славе као најнапреднији од људи. Да ли су? Да ли су стварно то били?

Прву познату (…) цивилизацију на овој планети, нису изградили Неандерталци, расно чисти Европљани; нити нордијски људи, о којима већина европских расиста има данас високо мишљење. Не! Саградила је популација мешанаца; у Месопотамији, Египту, Персији и у долини Инда. Касније су и Грци градили градове, али тек пошто су били довољно расно помешани да више не изгледају као Нордијци. Касније су и Римљани градили градове, али тек пошто су били довољно расно помешани да више не изгледају као Нордијци.

Данашња европска цивилизација је изграђена од стране “мешанаца”: Римљана. Да, ако сумњате, знајте да су сви градови, сва цивилизација у Европи, базирани и извиру директно из римске и јудео-хришћанске цивилизације. Расно чист Европљанин је био варварски и нецивилизован. Британија. Галија. Германија. Скандинавија. Балтика. Славија. Дакија. Аквитанија. Суоми. Скитија. Сарматија. Илирија. Тракија. И тако даље.

Ако мислите да грешим, размислите још који тренутак. За почетак, погледајте данашње градове: кога привлаче? Упоредите их са селом, па ми реците: где се налази највише мешанаца? Управо тако: налазе се скоро сасвим у градовима. И ако је на њима да бирају, скоро сви ће поћи да живе у градовима. Зашто? Због тога што је то природна средина за мешанца. Са друге стране, природна средина за расно чистог појединца је неискварена природа; недирнута, неукаљана, незагађена, дивља, опасна и прелепа. Ту скоро да не можете да наиђете на мешанце, а ако се то и деси, то је вероватно због тога што су их неки расно чисти појединци ту довукли са собом.

Цивилизације су ужасно самодеструктивне: временом ће све да падну. Све ће да оду доле у трагедији и оставиће за собом мртве или умируће грађане, елиминисане сопственом декаденцијом, злочином, глупошћу и дегенеративним градским животом, ништа мање и епидемијама. Оних неколико који избегну ове смртоносне замке, вероватно ће брзо да умру у природи, због тога што више нису способни за природан живот, после генерацијског живљења у “градовима”.

Највећу шансу за преживљавање пада цивилизације имају они који не живе у градовима: обично много расно чистији поједници који живе на селу, најближе што могу свом природном станишту: нетакнутој природи…

PS. Живиш у граду и мрзиш то? Па можда је тако због тога што ниси створен да живиш ту.

Зашто онда то радиш?…