Лирски Записи Драгана Симовића

Лирски записи песника Драгана Симовића, ловца на снове, о Варг Викернесу и његовом раду. Више Драганових радова можете да нађете овде. Хвала Драгане!

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

01

У сваком пробуђеном и освешћеном човеку,

налазим и препознајем себе.

 И сваки пут се истински обрадујем, кад год се

сретнем са тим незнаним и тајанственим

човеком у којему ћу препознати себе.

Иако смо незнани, далеки и тајанствени један

другом, ми се, ипак, однекуд одавно знамо.

Знамо се, зацело, из неких ранијих животних

токова, из давнашњих тајинствених

пространстава СрбИрије, из времена-

правремена када су сва ведска, европска и

аријевска племена обитавала и живела заједно – као Један Род, као Једна Звездана Раса.

02

Има један пробуђен и освешћен човек, по

имену Варг Викернес, чије поетске чланке, и

лирске записе, читам са искреним, тајинственим

и дубоким уживањем.

У његовим надахнутим и освешћеним записима,

налазим и препознајем самога себе,

препознајем своје песничко биће, препознајем

своју лирску словенску душу, препознајем своје

праисконе снове и визије.

Читајући Варга, као да читам самога себе –

 али једног новог и другачијег себе! – са

нордијским тајинственим, оностраним и

бајковитим искуством.

На тренутке ме Варгови сликовити лирски

записи подсећају на руске прасловенске бајке и

каже, или, пак, на древне србске митолошке

приче и приповетке.

03

Одувек су, и од сваке власти, бивали прогоњени

они који буде и освешћују племена и народе.

Зато и није никакво чудо што прогоне и Варга

Викернеса.

Он је опасан по све оне мрачне владаре из

сенке, који су наумили да поробе европски

стваралачки ум и дух, те да од божанских и

словесних бића, племена и народа, створе

потрошачка крда и стада која се ни по чему

неће разликовати од иних бесловесних и

животињских врста.

04

Варг је, управо по својим надахнутим и

освешћујућим чланцима и лирским записима,

одавно запажен и присутан у Србији, и то

превасходно међу пробуђеним и освешћеним

ВедСрбима, који се враћају србској древној

Вери, србским Боговима, србском Предању и

србском Миту.

Његови чланци и лирски записи, у преводу и

препеву Александра Маслара, делују тако

поетски и уметнички снажно, изворно и

самосвојно, тако да, на тренутке, имам утисак,

као и стваралачки доживљај, да Варг Викернес

пише на древном србском језику.

Овим сам, наравно, желео да подржим

Александров посвећенички рад на превођењу

(и препевавању) Варгових поетских и лирских

дела.

05

Иако Варг и ја имамо доста тога заједничког у

појимању и виђењу, у поетици као и у

мировозренију, ми се, зацело, у нечему и

разликујемо; али су то оне тајинствене и

оностране разлике које нас узајамно обогаћују

и оплемењују.

Разлике су, између осталог, и у томе –

што је Варг нордијски, викиншки трагалац и

посвећеник, а ја ведсрбски, прасловенски,

песник, тајинственик и ловац на снове.

Не знам какав бејаше пут, и каква животна

судбина, Варговог племена, али моје племе, и

племе мојих предака, биваше у вечном и

непрестаном рату против злих врага и душмана,

у непрестаном посвећеном и светом рату, који

је давно започео и који још (увек) траје.

 

 

Свети Брак

07/02/2013

Варг Викернес

Изворни текст

Музика коју би требало да слушате док будете ово читали, поново је од божанствених Daemonia Nymphe: Divined by Trophonius. Обратите пажњу на илустрацију кошнице у видео споту и имајте је на уму док будете читали текст.

Једна ствар која је потпуно изостављена из свих књига о паганизму, је прави опис и разумевање нечега што је било од есенцијалног значаја и широко распрострањено: светог брака. Брака између човека и његовог божанства, између жена и богова, између мушкараца и богиња. Јеврејима није успело да униште ову праксу у Европи, али су је – као што су урадили и са свим другим стварима са којима су ступили у додир – потпуно изопачили и направили је делом јудео-хришћанства; мушкарци и жене су постајали монаси, свештеници и часне-сестре и нај тај начин се “венчавали” са јеврејским “богом”. Они су, оно што је био здрав пагански обичај, претворили у средство за геноцид, које им омогућава да буду сигурни у то да већина добронамерних, мирољубивих, племенитих и нежних Европљана неће да створи потомство.

Прелепе европске жене које због Јевреја никад неће рађати децу. Нема потребе за абортусима и стерилизацијом у овом случају:

Свети брак, на грчком hieros gamos (ἱερὸς γάμος), потиче из каменог доба, када је друштвом владао краљ, изабран пажљивом селекцијом, ожењен краљицом, изабраној кроз ништа мање пажљиву селекцију. Најлепше девојке су се сакупљале и такмичиле у серији изазова, у Скандинавији познатих као bruðhlaup (“венчања”, изворно “утрке невеста”); изазови су били испити вештина (нпр. која може да направи најбољу пређу од гомиле памука?), стрпљења ( нпр. која може да исплете кошуљу до заласка Сунца?), истрајности (нпр. која може да сеје сатима без одмора и заврши сетву без плакања?) и доброте (нпр. која ће да помогне својим противницама?). Све ово су морале да ураде а да не прокрваре (нпр. да се не убоду на иглу и прокрваре из прста). Све оне које прођу тестове, квалификовале су се за избор Мајске краљице. Мајска краљица, или је била бирана извлачењем (тј. духови су бирали ону за коју су налазили да је најбоља за ту улогу), или од стране победника мушких Мајских игара, који је давао јабуку оној за коју је сматрао да је најлепша.

Мушкарци који су желели да постану Мајским краљем, пре свега су требали да се успну на свето дрво (тј. храст) и нађу свету грану (тј. имелу), а затим да је однесу у арену, где су учествовали у такмичењима мушкарца. Ово су радили да би начинили (прошлогодишњег) Мајског краља рањивим; он је био бог лично и нерањив за сваког ко није донео имелу; животна снага Мајског краља се налазила у светој грани. Мушкарци су учествовали у свакаквим врстама такмичења: стрељаштву, трчању, скоковима, пливању, пењању, бацању копља, бацању секире, јахању, гађању алке копљем (док су јахали коња, алка је висила са дрвета), рвању и боксу. Са друге стране, имали су и игре речи (нпр. мушкарац је требао да смисли најсмешнију песму и насмеје Мајску краљицу), ловачке игре, морали су да сакупљају мед, нађу свежу воду, нађу највећи бисер у шкољки на дну мора, реше загонетке, запале ватру, упецају рибу итд.

За сва ова такмичења знамо из скандинавских бајки, као и из француских и енглеских бајки, које су сакупили браћа Грим. Наравно, њихово право значење је скривено, не од Јевреја, већ од пагана, који су желели да осигурају њихов опстанак у свету у коме Јевреји и њихови хришћански лакеји уништавају све што је европско. Сада када имате кључ за разумевање ових чудесних бајки, предлажем да посетите тај свет поново. Бићете зачуђени тиме колико ћете их сада разумети, читајући само један једини пост који је написао паган. Као што сам и раније рекао: само једно светло је потребно да одагна јудео-хришћанску таму и омогући нам да видимо.

Човек који је на крају постајао Мајски краљ, био је најјачи и најинтелигентнији од свих! Био је прави човек, Херакло (“част изабраних”). Мајска краљица била тек девојчица, нису били једнаких година; није смела да крвари, из прста током “утрке невеста”, али јој је било дозвољено да учествује у такмичењу само ако није никад раније крварила – то укључује и менструацију. Такође је губила улогу Мајске краљице ако је крварила из било којих разлога, укључујући и прву менструацију.

Успавана лепотица, која се удаје после губитка своје улоге Мајске краљице због тога што је крварила из прста:

Мајска краљица је била богиња; отеловљење младалачког здравља и лепоте природе, она је била ванир (“лепа”); Венера, Афродита, Фреја, Аине итд. Она је морала да буде заштићена по сваку цену, а ко је прикладнији за овај задатак од најбољег човека од свих њих? Он је жени, у светом браку и његов једини задатак је да је заштити од недаћа света. То је био чисто симболичан брак, без брачних обавеза и без физичке интимности између Мајског краља и Мајске краљице. Двоје најлепших од свих божанстава, ови ванири, су владали друштвом до следеће утрке-невеста, када су могли или да сачувају своје титуле, или их предају неком ко је бољи од њих.

Краљ је био – како се чини – погубљиван на крају свог мандата, да би пренео своју моћ новом Мајском краљу, како је овде описано, али се Мајска краљица – када би по први пут крварила – враћала да буде само још једна нормална (иако прелепа) млада жена, која ће евентуално да се уда за неког срећног мушкарца и има красну децу са њим. Она се враћа да буде поново обичан âss (“дух”, једнина од æsir).

Ипак, ово није био једини свети брак у паганском друштву. Бард (skâld/, skâldmær), свештеник (gôði/, gyðja) и друид (drôttinn/, drôttning), или ако хоћете путујући свештеник/свештеница, свештеник/свештеница и свештенички краљ/краљица, исто тако су се венчавали за своја божанства. Од њих су најпознатије свакако  Бахатнице и Менеаде, али су уствари сви свештеници и свештенице ово радили. У светом (симболичном) браку они су постајали једно са својим божанствима. Баш као што је Мајска краљица била под заштитом Мајског краља и они су били под заштитом бога или богиње. Били су безбедни од било какве недаће…

Када су улазили у одређене године, обично 20-те (и девојчице и дечаци), после 10 година службе, напуштали су заштиту божанства и венчавали се и – за разлику од католичких монаха, свештеника и часних сестара, обожавалаца смрти – постајали су корисни грађани и имали децу, баш као и сви остали. Традиција да се служба божанствима препушта најмлађима није представљала само религијску едукацију најмлађих; то је био и начин да паганско друштво створи праве богове и богиње, узоре другима, идеале, хероје и хероине. Они су бирани из гомиле; само најлепшим (=најздравијим) девојчицама и најјачим и најпаменијим дечацима је давана ов част, а свакако да је била част служити божанству! Венчати се са божанством! 

Пар у светом браку, Бахус и Ариадна:

Онда је дошло јудео-хришћанство, али ова романтична и прелепа традиција није нестала, а није се скроз утопила у форму геноцидног плана да се не дозволи свештеницима, монасима и часним сестрама да имају децу. Ова паганска традиција се развила и у нешто што је постало познато као витештво. Да, обичаји и понашање европских ратника, постало је познато као витештво, а Мајске игре су се претвориле у витешке турнире. Све ово је био наставак паганизма. Уместо да дају јабуку девојци, они су бирали њима најлепшу девојку, елегантно јахали до гледалишта и спуштали своја копља да би изабрали племениту девојку, којој желе да посвете своју (потенцијалну) победу, а она би – ако би прихватила просидбу – везивала своју марамицу за копље. Тада би он, пре борбе, одвезивао марамицу са копља и везивао је око руке,  рукава. Отуда енглеска изрека:”to carry your heart on your sleeve” (“носити срце на рукаву”), отворено показујете осећања. Отворено показујете за коју девојку мислите да је најлепша. Више није постојао никакав религијски свети брак између срећног витеза и његове миљенице. Јевреји и њихове хришћанске слуге су били успешни у одузимању тога од њих.

Српска дева са рањеним витезом, после борбе против непријатеља Европе (Турака):

Паганско јунаштво је преживело скоро 2000 година. Почињало је да бледи, да би скоро сасвим нестало у 19-том веку, а два велика рата у 20-том веку, која су испровоцирана од стране Јевреја, ставила су тачку на то. Европски дух, са неким изузецима ту и тамо, замењен је изопаченим, хипер-сексуалним јеврејским менталитетом, снажно пропагираним од стране њихове индустрије забаве и других медија. Вероватно једина ствар која је остала модерним војницима од паганског витештва је начина на који се међусобно поздрављају, држећи своју десну руку на њиховим шеширима. Првобитно, ово су радили витезови да би подигли визир на свом шлему, када би сусретали друге витезове. То су радили да би им показали своја лица, да би им показали ко су (иза свог тог оклопа). Сваки човек је имао право да зна против кога се бори; кога убијам? Ко убија мене? 

Амерички војник салутира, вероватно бе знајући шта заправо ради и зашто то ради. Чак и нема шешир:

Јевреј сигурно не показује своје лице. Он је сада онакав какав је увек и био; кукавица која се крије иза завесе, вуче конце и чини све што је у његовој моћи да баци цело европско друштво, културу, религију и расу у амбис.

Ја, Варг Викернес, сам ово рекао.

Ја се борим за Европу. HailaR WôðanaR! 

Превео са енглеског Александар Маслар

Јабуке Вечне Младости

08/02/2013

Варг Викернес

Изворни текст

Богиња Идун (Îðunn) и њена корпа са јабукама је загонетка коју су многи учењаци неуспешно покушали да реше. Њено име се најчешће преводи као “она која подмлађује” или “вечно млада”, међутим ово није прави превод њеног имена, већ интерпретација онога што ради. Њено нордијско име Îðunn, од прото-нордијског *Îþund, од прото-индо-европског *Eduno, што се преводи као “радан”, “марљив”, “онај који жели да ради”, а у другим деловима Европе је била позната као Просерпина (Рим), Епона (Галија), Кострома (Скитија) и Персепона (Грчка).

Идун и Браги, Nils Blommér:

Баш као што је и њен муж Балдур у Скандинавији познат и као Браги и она је познатија по имену Нана, које има значење скоро исто као Îðunn; нордијско Нана, од прото-нордијског *Nanþan, што се преводи као “ревносан”, “сналажљив” и “спреман на рад”.

Ако ово посматрате у светлу начина на који су биране Мајске краљице, почињете да схватате ко је она и зашто је опремљена јабукама вечне младости. Као што можемо да се сетимо, девојке су се квалификовале за улогу Мајске краљице, поред других ствари, према томе колико су вредне, вољне и спремне за рад итд.

Балдур (“лопта”) је познат и као Браги (“победник”, “најбољи”), због тога што је победник Мајског такмичења. Наравно, његова жена је Идун/Нана, највреднија од свих младих девојака, изабрана извлачењем или тиме што јој је Балдур дао јабуку. Као што знамо из мита о Парису, она је позната и као Фреја/Афродита, али немојте да допустите да вас ово збуни; то су само различита имена за исту богињу.

Сад, Идун није позната по томе што је добила јабуку, већ што их даје, свим другим божанствима, то је оно што их чини вечно младима. После тога што је добила јабуку, или била изабрана извлачењем, она – дивна млада Мајска краљица, утеловљење младалачког здравља и лепоте природе – добија задатак да сваке године именује нове богове и богиње, када год би бог или богиња престали да буду довољно млади, здрави и лепи да би то били. Богови су били стварни људи, који су бирани да би постали ово или оно божанство. Та улога им је додељивана од стране Мајске краљице, која им је давала јабуку и именовала их “богом” или “богињом”. На овај начин, њене јабуке могу да одржавају божанства вечно младима! Божанства која више нису млада, здрава и лепа, поново постају обични људи, а они који су били обични људи добијају јабуку од Мајске краљице, Идун и постају божанства.

У сваком друштву, сваком племену, постојао је само један Один, један Тор итд. и била је, наравно, велика част постати божанство. И сваки венчани мушкарац и жена су постајали Фреир и Фреја. Свештеник и свештеница венчавали су чланове њихове “заједнице” у свете бракове и тиме су супружници потпадали под заштиту ових божанстава. Сваке године су одржавали такмичења између себе, да би одредили ко би од њих био најбољи да постане бог или богиња. Победник би добијао јабуку од Идун. Такмичење је фаворизовало здравље, младост и лепоту, тако да они који их нису поседовали нису ни могли да постану божанства, или нису могли да наставе да буду божанства. Божанства су била заувек млада, лепа и здрава. Она су увек била само најбољи у друштву или племену.

Полу-божанства, хероји и хероине описани у грчкој митологији, били су мушкарци или жене већ венчани за божанство (тако да су били полу-божанства), али су морали да прођу кроз ригорозне тестове да би им било дозвољено да и сами постану једно (тј. да преузму улогу божанства од друге особе).

Мајски краљ је био стварни краљ племена, Мајска краљица стварна краљица и они су првобитно представљали све богове и богиње. Краљ је био Бог Неба, краљица Богиња Земље. Временом, ово се променило и различита лица једног Бога Неба и Једне Богиње Земље су индивидуално представљана. Моћни Бог Неба, нордијски Tyr, од млађег прото-нордијског *TîwaR, од старијег прото-нордијског *Tîwaz, од прото-индо-европског *Diwos, познатији као старо-латински Divus и латински Deus. Или санскритски Dêva, велшки Duw, галски «Велики отац», скитски Род/Див, литвански Diêvas, грчки Зевс/Уран итд. Из овога можемо да закључимо, да је у једном тренутку у Скандинавији Тир био Краљ богова, али је у викиншко доба био “замењен” са Одином. Није стварно замењен; само је у тим мучним временима, његов “одински” део, постао најважнији у друштву.

Нека европска племена су делила моћи Тира на многе, друга само на неколико различитих богова. Исто важи и за Богињу Земље; нордијска Jörð, прото-нордијска Erþo, грчка Demetera/Hera/Kybele, скитијска Матушка/Весна, западно-европска Danu-Ana/”Дама”, римска Јунона итд. Приликом каснијих сусрета различитих европских племена, често се дешавало да се иста божанства, само под различитим именом, додају  у племенски пантеон. Тако се дешавало да су, на пример, племена од једном имала две Богиње Месеца. У другим случајевима се дешавало да је божанство нестало из пантеона. Ипак, ништа од овога није важно; сва божанства су само различита лица истог концепта позитивне духовне силе нашег универзума, која је и мужевна и женствена. Различита лица ове силе се налазе у Сунцу и Месецу, звездама и сазвежђима, у рефлексији светлости од планета, као и свему осталом у нашем свету.

У теби.

Менада, John Reinhard Weguelin:   

 

Превео са енглеског Александар Маслар

Висио сам на Ветровитом Дрвету

13/02/2013

Варг Викернес

Изворни текст

Једна од највећих мистерија, научницима који проучвају скандинавску митологију, одувек су биле строфе 138-145 Хавамала, које говоре о оном што је интерпретирано као Одиново саможртвовање, рођење или како је научио руне. Ако желите да ми се придружите на путовању у прошлост, моћи ћете да видите шта се стварно дешавало…

138.

Veit ek, at ek hekk
vindga meiði á
nætr allar níu,
geiri undaðr
ok gefinn Óðni,
sjalfr sjalfum mér,
á þeim meiði,
er manngi veit
hvers af rótum renn.

“Висио сам на

ветровитом дрвету

девет дугих дана и ноћи,

прободен копљем, понуђен Одину,

понудио себе, самом себи,

високо на том дрвету које се уздиже до небеса

за које нико не зна где му корени извиру.”

Оно што заиста посматрамо је особа која се свлачи и беси своју одећу на жртвено дрво које расте на загробној хумци, да изгледа као да се обесио. Пробада одећу копљем, из истог разлога. Затим он улази у хумку да би нашао оно што сматра за своје старо тело, тело које је имао у прошлом животу; претвара се да је мртав и Один га спроводи у гроб; Один је скандинавски Хермес, онај који прати мртве до њиховог места за починак. Жртвовао је себе, самом себи.

139.
Við hleifi mik sældu
né við hornigi;
nýsta ek niðr,
nam ek upp rúnar,
æpandi nam,
fell ek aftr þaðan.

”Нико ми не даше освежење

ни храну ни пиће,

уз гласан поклик

подигао сам тајне,

и пао поново натраг.”

Његова одећа је остављена да виси ту, девет дана и девет ноћи, колико треба упућенику да научи тајне. И он и његова одећа остају ту, током целог процеса и одећа неће бити скинута и поново обучена док се све не заврши.

140.
Fimbulljóð níu
nam ek af inum frægja syni
Bölþorns, Bestlu föður,
ok ek drykk of gat
ins dýra mjaðar,
ausinn Óðreri.

“Девет моћних песама

научио сам од славног

сина Бед-Торна (Bad-Thorn), Бестлиног оца;

Попио сам гутљај чудесне медовине,

поливан сам капљама

оног који меша ум.”

Доноси имелу (=bad thorn, рђав трн), кључ, свети предмет који мора да покаже глумици која га чека унутра, оној која треба да га научи светим песмама. Он не пије ништа уствари, већ учи тајне, свете песме, које мењају његов ум. Седи у тишини и слуша шта глумица има да каже.

141.
Þá nam ek frævask
ok fróðr vera
ok vaxa ok vel hafask,
orð mér af orði
orðs leitaði,
verk mér af verki
verks leitaði.

“Нарасло је и успело добро,

растао сам и бујао у мудрости;

реч по реч,

нашао сам своје речи,

дело по дело,

писао сам дела.”

Добро учи песме и постаје бољи. Расте и буја у мудрости. Добија Хамингју свог претходника, или мртвог из гроба и постаје он; речи и дела из прошлих живота постају део његовог садашњег.

142.
Rúnar munt þú finna
ok ráðna stafi,
mjök stóra stafi,
mjök stinna stafi,
er fáði fimbulþulr
ok gerðu ginnregin
ok reist hroftr rögna.

“Тражићеш скривене тајне

и тумачити знакове,

многе симболе снаге и моћи,

насликане од великог Певача,

обликоване од великих сила,

изгравиране од Говорника богова.”

Он постаје изабрани, човек са Хамингјом. Може да покупи вредности са којима је мртви сахрањен и звати их својим; ово моћно оружје, обликовано од стране часних мртвих, сад је његово.

143.
Óðinn með ásum,
en fyr alfum Dáinn,
Dvalinn ok dvergum fyrir,
Ásviðr jötnum fyrir,
ek reist sjalfr sumar.

“За богове је гравирао Один,

за вилењаке је гравирао Даин,

Двалин за патуљке,

Свемудри за Јотуне, а ја сам,

за синове човекове.”

Сва часна дела из прошлости се памте, дела угравирана у Хамингју. Он је сада човек са Хамингјом, па ће да се побрине да и његова сопствена часна дела буду додата на листу. Угравираће нешто и сам, за његове наследнике.

144.
Veistu, hvé rísta skal?
Veistu, hvé ráða skal?
Veistu, hvé fáa skal?
Veistu, hvé freista skal?
Veistu, hvé biðja skal?
Veistu, hvé blóta skal?
Veistu, hvé senda skal?
Veistu, hvé sóa skal?

”Да ли можеш да их напишеш?

Да ли можеш да их прочиташ?

Да ли можеш да их насликаш?

Да ли можеш да их покажеш?

Да ли можеш да их питаш?

Да ли можеш да их понудиш?

Да ли можеш да их пошаљеш?

Да ли можеш да их потрошиш?”

Он учи како да пише, чита, покаже, пита, понуди, пошаље и користи (троши) тајне.

145.
Betra er óbeðit
en sé ofblótit,
ey sér til gildis gjöf;
betra er ósent
en sé ofsóit.
Svá Þundr of reist
fyr þjóða rök,
þar hann upp of reis,
er hann aftr of kom.

“Боље тражити премало

него нудити превише,

као што би дар требао да буде благодат;

боље не послати

него трошити превише.

Тако је Один угравирао пре времена;

он се диже из дубина и поново долази.”

Он завршава тако што даје онима који долазе после њега неколико савета, о томе како управљати моћима које је научио у дубини, у гробу, савете које је сам себи дао у давно завршеном животу, пре него што се поново врати у гроб. Његов ум је исти, и он се поново уздиже у живот када се врати у гроб, када жртвује себи себе – да постане он. Поново.

Тако да су строфе 138-145 из Хавамала иста прича која се стално понавља, коју већ знамо одавде и из “Sorcery and Religion in Ancient Scandinavia”. То је опис најважнијег европског ритуала, обреда прелаза, како особа без Хамингје постаје особа са Хамингјом. Описује како човек може да постане бог лично, повезујући се са Хамингјом оних који су живели пре њега и настављајући да додаје и сам тој моћи, својим часним делима.

Можете да прочитате стотине књига написаних од стране такозваних научника а да не научите ништа, или можете да слушате своју крв, гласове својих предака, своју интуицију и све ћете разумети за мање од секунде. HailaR WôðanaR!

Превео са енглеског Александар Маслар

Знање Руна

14/02/2013

Варг Викернес

Изворни текст

Реч “руна” се преводи као “тајна” или “шапутање тајне”. Руна је тајна и било која тајна се може назвати руном. Када се у митовима говори о рунама, никада се не мисли о знаковима, који су нама познати као Futhark (по првих шест слова писма).

Ипак, они су користили знакове урезане на комадићима дрвета за доношење одлука, што је био веома практичан начин да се одреди неки исход: бацали су их као коцкице. Човек који верује својој Хамингји може сигурно да пусти да случај одлучи. Из “De Origine et situ Germanorum” Корнелија Тацита:

”Њихова уобичајена процедура прорицања је једноставна. Исеку грану са ораховог дрвета и исеку је на комадиће. Ове означавају са различитим знаковима и бацају их на комад беле тканине. Затим, главни свештеник, ако је званична консултација, или отац фамилије, ако је приватна, нуди молитве боговима и тражи три комадића која су небеса изабрала, један по један и према томе који је знак на њима, износи своје тумачење. Ако бацање не дозволи одлуку, тог дана се не разматра ствар која је у питању. Ако дозволи, разматрање се наставља даље предвиђањем”.

Ово је био начин да случај одлучи, када човек није био сигуран шта да уради, или шта је исправно и праведно, или када се људи нису слагали око нечега, а желели су објективно треће мишљење о томе. Ми још увек радимо исто, најчешће бацајући новчић.

Руне су, као знакови моћи, биле гравиране на сечива мачева, како и на друге предмете, али ово није нешто што се везује искључиво за рунске знакове. Било који симбол, натпис, сложени петроглих или хиероглиф, или било шта слично, могли су да се користе за ову сврху. Једина ствар која је била битна је симболика.

Грчки метак за праћку, са крилатом муњом са једне стране и натписом DEXAI (“ево ти” или “хватај”) на другој. Из IV века пне:

Симболика руна нам је сасвим позната, али до издавања “Sorcery and Religion in Ancient Scandinavia”  нико није на логичан начин повезао руне са божанствима скандинавског пантеона (а ни са строфама светих песама).

Futhark

И проучавањем Futhark руна можете брзо да уочите најважнији европски ритуал, обред пролаза, описан у првој групи од осам руна; тишина (Auðhumbla) срушена оглашавањем Gjallarhorna (Ymira), имела (Bölþorn) коју прати особа која имитира Ôðinna, пут/јахање (Þôrra/Lokija) у тмину загробне хумке (Svartr), вредности које су примљене као поклони из кревета под светим дрветом (Heimdallr) и радост и лепота коју човек постиже овим. Затим нова група од осам руна објашњава како је човек промењен (Ægir) због обреда пролаза (сада има Хамингју), наг пати од глади и хладноће када изађе из гроба средином јесени (Norns and Hel), али је охрабрен (од стране Freyje) да учествује у Дивљем лову на Зимске духове (Höðr) и путује (као Vâli) кроз шуму, у потрази за њима. Он ће украсти њихово здравље (и постати ulfheiðinn или berserkr ) и (као Vîðarr) осветити смрт Летњих духова и протерати их користећи ватру (Sôl). Следћа група од осам објашњава како се боре у Ragnaröku, рату између Летњих и Зимских духова (Tyr), у брезовој шуми (Jörð), трчећи или јашући (Mâni) кроз шуму, човек (Bôrr) изазива топљење леда (Bôrr) док пролеће долази и цвеће почиње да ниче (Freyr) и свет постаје светлији и топлији (Baldr), коначно све се враћа у нормалу (Âsgarðr).

На овај су начин могли да виде “будућност” користећи руне; све се ово догаћало сваке године, укључујући и наредну. Модерно “гатање” коришћењем руна, као да су тарот карте или нешто слично, сматрам веома дубиозним – и свакако искључиво модерним феноменом. Руне су се користиле за предвиђање, наравно, али не за прорицања која немају везе са судбином. Када је реч о судбини, мислим да је интерпретација Оливе Бреј, из “The Elder or Poetic Edda”, веома добра (страна VIII): “Судбина у германској митологији није судбина која се свети појединцу и налази се на путу човекове среће: то је бришућа сила света, ослобођена од стране прворођених бића, Јотуна и остваљена да делује у животу универзума. Не познаје ни један закон осим закона последице и не покорава се ни једном импулсу, осим импулсима природе.” На пример, могу да предвидим то, да ако бацим камен право напред да ће он да падне негде испред мене, тј. могу да предвидим исход на основу знања (нпр. да предвидим да ће Иран бити нападнут од стране Израела у неком тренутку у будућности), али било која врста предвиђања изван тога је пуко нагађање и нема корене ни у чему стварном – и не можете то да промените коришћењем руна.

Норне, које кроје људске судбине, обитавају поред Извора Мимир, загробне хумке, где човек добија своју Хамингју и “мрежа” коју оне плету се заснива на ономе што је било, на његовим претходним животима. Оно што ће да буде је базирано на ономе што је било. Urðr (“част”, “поштовање”), Verðandi (“долазак”) и Skuld (“кривица”) су прошлост, оно што се дешава услед прошлости и оно што ће се десити услед прошлости.

Што се тиче чудака који користе руне као моделе за неку врсту јога вежби или као објекте концентрације за своју медитацију, мени то не смета, али то нема никакве везе са рунским знањем наших предака. Што се тиче руна, треба да се спустимо на земљу и да схватимо да су оне знакови, баш као и други и веома су корисне што се тиче разумевања наших предака и њихове религије, али нема ничег “магичног” у вези са њима што не можемо да нађемо и у другим европским симболима. Треба да их ценимо због онога што јесу, симболи различитих сила у нашој васељени и да се тиме и задовољимо. Био бих срећан да урежем три руне на свој мач, због симболичког ефекта, али бих исто тако могао да угравирам неки други симбол, као што је муња, целу реч (“Умри!” или можда “Крвари!”) или можда слику Сунца које би пржило ране мојих непријатеља…

Ми нисмо сујеверни јудео-хришћани, који се плаше свега што живот има да понуди. Ми нисмо будале. Ми нисмо ни слепи ни глуви. Можемо да ценимо праве ефекте симболизма (право чаробњаштво!) и уживамо у естетској лепоти руна, као и у њиховој повезаности са нашим часним прецима, али морамо то да радимо са обе ноге на земљи. HailaR WôðanaR!

¹. Ek wargaR skanþinawio warga haite (“Ја, прогнаник из Скандинавије, зван Варг”).

Превео са енглеског Александар Маслар

Yggdrasill и Свети Извори Мудрости

15/02/2103

Варг Викернес

Изворни текст

Stora Hammars, први камен:

Yggdrasill (у словенској митологији дрво живота или дрво светлости, прим. прев.) се преводи као “онај који захтева поштовање” (али најчешће једноставно као “страшни коњ”), то је друго име за божанство Хеимдал (“дрво света”, “дрво над креветом”). Ово дрво живота се налази на загробној хумки; крошња се шири у ваздух, у свет духова (Асгард), а корење на доле у Хел; стабло се налази у средини, у Средњој Земљи (Мидгарду). Постоје три корена, сваки пије из сопственог извора. Ови извори се зову Urðarbrunnr (“извор части/поштовања), Mîmisbrunnr («извор памћења») и Hvergelmir (“годину дана стара промаја”, “годину дана старо ваздушно струјање”, “промаја из прошлости”, ваздушно струјање из прошлости”).

Treskilon:

На загробној хумки трава није кошена, нити су животиње пуштане да пасу. Хумке су биле ограђене, да би се животиње држале изван ње. Ово је било свето место, између света живих (Асгард) и света мртвих (Хел). То је била Средња Земља (Мидгард).

Triquetra:

Да… научници, који се баве овим, још увек нису схватили; Асгард је наравно наш свет. Ми смо божанства! Мидгард је само још једно име за област загробних хумки, која се налази унутар ограде, где се човек држи између живота и смрти; где чека да буде поново рођен. Унутрашњост загробне хумке се зове Валхала (Valhöll), дворана изабраних/палих.

Добро, јако дрво живота је вероватно виђено као добра ствар. Што је више, старије и веће дрво, то је већа важност сахрањеног у гробу. Већа старост. Више пута ће бити поново рођен. Више части и поштовања ће моћи да стекне. Више сећања ће оставити иза себе. Више “промаје из прошлости” ће моћи да нађе унутар хумке.

Његов кревет испод дрвета је био Валхала, дворана изабраних/палих, позната и као Одинова дворана. Сва три корена и сви свети извори се налазе у Валхали. Као што је Тор познат по своме чекићу, који лети кроз ваздух, најчешће представљен симболом кукастог крста (Санскрит; Свастика), Один је познат по трескилону, односно трикетри, која је данас познатија као Валкнота; слика три корена, три ноге на којима свето дрво стоји, три света извора.

Постоји камен са рунама у Данској, камен из Снолделева, познат по својој одинистичкој симболици и тексту: KunuAlts stAin sunaR ruHalts þulaR o salHauku(m)” , што научници (…) преводе као “Камен Gunnvaldra, сина Hrôalda, оног који рецитује Salhaugaru”. За још о њиховом преводу кликните овде. Уместо тога, ово би требало да буде преведено овако: “Камен Gunnvaldra, сина Hrôalda, мудраца дворане (загробне) хумке”. Гунвалд, син Хроалда, другим речима је био човек са Хамингјом и налазио се у загробној хумки. Камен са рунама је био његов Yggdrasill; оријентир који показује другима где је сахрањен и колико је частан био – могуће да је само показивао пут до његовог гроба.

Три рога (из којих се пије) симбол камена из Снолделева:

ÞulR, прото-нордијски þulaR, је био мудрац, мудри скалд, али име изворно значи “говор” или “дуги низ речи”, што се наравно савршено уклапа ако имамо на уму како се обред прелаза спроводио. Они су морали да науче дуги низ речи, свете песме и да их схвате, да би прошли тест (тј. да постану ÞulR). Тако да је часни Гунавалд прошао тест и лежи унутра, чека да буде поново рођен.

Можете да се запитате шта “научници” раде, скоро никад не схватају предмет који проучавају. Жао ми је, али не могу да вам помогнем да ово разумете. Збуњен сам овим колико и ви. HailaR WôðanaR!

Превео са енглеског Александар Маслар

Балдур – Блистави Бели Бог Просветљења

Варг Викернес

Изворни текст

За почетак мало одговарајуће музике,Tangerine Dream, Ricochet.

Пре око 29 година, доживео са искуство које ме је променило. Скијао сам веома брзо низбрдо, када сам одједном угледао скакаоницу, направљену од снега, право испред мене. Нисам знао да је ту направљена, а скијао сам толико брзо да није било шансе да је избегнем. Пре него да пређем пеко ње и будем одбачен у ваздух, једноставно сам прошао право кроз њу – али на моје изненађење ипак сам био одбачен у ваздух. Да, напустио сам своје тело. Ушао сам у потпуно тих и удобан свет. Видео сам како моје тело лети кроз ваздух, окреће се као на веома успореном снимку, да би одлетео горе, у светлост, која ме је на крају потпуно окружила. Било је сјајно, али не и заслепљујуће. Није било ни топло ни хладно, само савршено удобно. Не знам колико дуго сам био тамо, због тога што сам био у краљевству без времена, или пре изван времена. Знам да ово звучи чудно али тако сам се осећао; осећао сам да ми се светлост смеши и да ме грли. Био сам савршено безбедан, без брига, једноставно срећан. Али сам у исто време био свестан да нећу моћи ту да останем заувек. Затим сам пао. Одједном сам седео на врху мог тела, на самој глави и схватио сам да је моје тело устало из снега и направило пар корака, пре него што је поново пало на колена. Све се још увек дешавало успорено, али се време убрзавало и могао сам да чујем вриске бола у даљини. Моје сопствено тело је вриштало, ту доле. Затим је моје тело скинуло кацигу. Звуци су постали јаснији и време се вратило у нормалну брзину. Све се претворило у црвено – од крви. Вратио сам се назад у тело и видео сам брата како стоји поред мене. Кратко сам му рекао: “Не дозволи да ме мајка види оваквог”, због тога што сам знао да сам у нереду и да би се преплашила да ме је видела у таквом стању. Сломио сам десни део виличне кости, али већина крви је долазила из ране проузроковане штапом за скијање, који ми је пробушио лице (могао сам да протурим језик кроз велику рупу на лицу). Цела ствар је прошла без да сам осетио физички бол.

Наравно, питао сам се шта је ово искуство стварно значило и прочитао сам неколико књига о сличним догађајима, али у једном тренутку задовољио сам се највише научним објашњењем; мој мозак ме је заштитио од овог болног искуства, пребацујући моју свест у део мозга где нисам осећао бол и све што сам видео је у суштини била илузија – или пре халуцинација. Уопште нисам ни напуштао тело. Уопште нисам видео нешто стварно. То је био само одбрамбени механизам, који се активирао како би ме заштитио од боли.

Оно што ме ипак копка су сведочења оних који су доживели слична искуства и видели ствари које њихово тело заправо не би могло да види, или чак чули ствари изговорене у оближњој просторији. Како би било који мозак могао да уради тако нешто? Још једна ствар је чињеница да су током свих раздобља људи причали ако не исте, онда бар веома сличне приче; напуштали су своја тела, били у удобном белом светлу изван тела и затим се враћали у живот који је заувек промењен. И оно што је заједничко свима њима: више нису имали страх од смрти.

Ако погледате обред прелаза, стари европски ритуал иницијације, описан овде, овде и овде, можете лако да га повежете са овим искуствима. Тело (тј. одећа) бива симболично убијено (тј. обешено о дрво), или бар рањено копљем и особа којој је ово урађено напушта своје “тело” и улази у духовни свет краљевства мртвих. У овом краљевству учи нешто свето и важно од жене и после се поново “рађа”, као нови и бољи човек.

Природно, намеће се питање: шта ако су наши преци заправо базирали њихове ритуале на овим, после свега уобичајеним, искуствима близу смрти, која су и они доживљавали? Шта ако симболичан ефекат ритуала ради нешто особи исто као и “стварно” искуство близу смрти? Доживљавање овог ритуала, може да буде савршено свето и важно као и искуство близу смрти, самим тим и да има исти ефекат!

Сада, шта је тај ефекат? Шта ово искуство заправо може да уради човеку? Можда ништа, наравно, али зашто је онда било толико важно нашим прецима да пролазе кроз овај обред? Можда их је ово искуство повезивало са светом духова? Можда је активирало способност или чуло које лежи скривено у свим Европљанима – чуло које смо сви имали када смо били чисти Неандерталци, које сада мора да буде активирано? Можда активира интуицију, као шесто чуло? Можда само уклања страх од смрти? Можда омогућава савременом европском човеку да постане више онакав какав би требао да буде? Шта год да је то било, осећам да сам тим просвећен, а свакако се не плашим смрти – ни сопствене а ни смрти других. Осећам се благословљеним; да ми помаже, подржава и води… нешто добро. Божанска сила. Божанства. Богови!

Па ако ништа друго, сада знате зашто сам ја (Бурзум) толико фокусиран на путовање у краљевство смрти, на смрт Балдура, на Балдура (=Брагија) и Идун (=Нану). Осећам да је Балдур (“блиставо бело тело”, “лопта”) оно светло које је окружило једанаестогодишњег дечака и оставило огроман утисак!

HailaR BalðuR! HailaR Îþund! HailaR WôðanaR!

Превео са енглеског Александар Маслар

 

Божанствена Светлост II

01/03/2013

Варг Викернес

Изворни текст

Предложио бих вам да, док будете ово читали, слушате песму Nocturnal Hecate групе Daemonia Nymphe. Већ сам вам то предлагао и раније, али добре ствари могу и требају да се понављају. Њихово музика је предивна чин, коју не смемо да потцењујемо.

***

Светлост није материјална, тако да може да продире кроз физичке објекте, као што је објашњено овде. Много или мало светлости ће бити рефлектовано од површину објекта и тај објекат ће да нам се прикаже у овој или оној боји, у зависности од фреквенције светлости коју рефлектује. Као што је објашњено овде, светлост је виђена као манифестација божанског, ако не и као само божанство. Сунце и светлосне појаве проузроковане Сунчевом светлошћу су антропоморфизоване; нпр. зоре је названа Остр (Скандинавија) или Еос (Грчка), дуга Бифрост/Ирис, моћ Сунчеве светлости Балдр/Аполон, а само Сунце Суна/Хелиос.

Морфеј и Ирис (Пјер Нарцис Гуерин 1811.):

На одсуство светлости се гледало као на веома опасно, али на рефлексију Сунчеве светлости од небеских тела се гледало на нешто што је моћније чак и од саме Сунчеве светлости. Да; сама светлост је добра и чиста, али она се мења када се рефлектује од неки објекат. Ово наравно објашњава и зашто су метали, посебно злато, сматрани светим, када су ушли у употребу; рефлектовали су светлост веома добро.

Сунчеве кочије из Данске:

Пре него што су метали ушли у употребу, на мора, језера, реке и воду уопште, се гледало као да су нешто свето, због тога што су рефлектовали светлост тако добро. Не само да је Сунце бојило море када је залазило на западу, већ се и Месец огледао у водама светих језера; божанствена светлост је била рефлектована од Месеца (Мани/Селена и Скади/Артемида) и ово рефлектовано светло је обасјавало свето језеро и његову околину. Свако ко буде истраживао још о овоме, наћи ће оваква света језера свуда широм Европе, у именима места и именима језера, а ако не у именима, онда ће то бити свако језеро близу врха планине или брда, где се свако јутро може видети како Сунце излази. Свето језеро је неодвојив део наше религије.

Свето језеро Неми у Италији:

Светлост која је рефлектована од свето језеро, свето огледало, је била прочишћујућа светлост; вилењачко дете Бога Месеца и Богиње Месеца које благосиља човека – баш као што је радио и Балдр/Аполон, вилењачко дете Бога Неба и Богиње Земље.

Као што знамо из грчке митологије, син Хелиоса/Суне се зове Фаетон и он је познат по томе што је покушао да вози очеве кочије, али је изгубио контролу и запалио Земљу. За Селену/Мани се каже да има четири Хоре са Хелиосом, исто тако и смртника Музаиоса.

Оно што можемо да прочитамо из наведеног, је то да светлост из овог “Месечевог огледала” може да буде веома благотворна, просветљујућа и корисна, али исто тако и опасна за оне који јој се изложе. Ово се наравно слаже са европским народним веровањем о Месечевој светлости, у коме може да вас претвоти у лудака (енг. lunatic, од латинског имена Месеца, Luna).

Ово објашњава кака прелепа Селена може да има мрачну страну, названу Хеката, богињу раскршћа, ватре, светла и враџбина. Да, када погледате у ово “месечево огледало”, можете да дођете до раскршћа у животу и вероватно ћете бити или благословљени овом светлошћу или ћете постати лудак. Ваш ум осветљавате са светлошћу која је, у метафизичком смислу, много моћнија чак и од саме Сунчеве светлости; она је рефлектована од Месеца и тако је постала јача.

Хеката:

Знамо да ова светлост може да активира нешто у нама, исход може да буде и добар и лош, или можда неће имати ефекта на вас. Неки запале Земљу или постану лудаци због тога што нису спремни да контролишу оно што је активирано, неки одшетају непромењени због тога што њихови умови нису отворени за ово (још увек?), али неки одшетају са чаробњачким моћима и од тог тренутка су чак још више божански и много бољи него што су то били раније. Пробајте сами… ако се усуђујете. HailaR WôðanaR!

Kampf der untergehenden Götter, (Вилхелм Хајне):

Превео са енглеског Александар Маслар

Родослов Божанстава

10/03/2013

Варг Викернес

Изворни текст

Најчешће претпостављамо да је важно да знамо ко је отац, мајка, рођак, син или кћи овог или оног божанства, исто као што је важно нама смртницима да знамо своје односе унутар фамилије. Наравно, савремени анти-европски човек, а посебно јеврејска наука психологија, користе приче о различитим љубавним аферама између божанстава и њиховим породичним релацијама, да би представио наша божанства као прељубничка и инцестоидна, али као и увек све је схватио погрешно.

Богиња Фреја је описана као жена која има љубавне афере са различитим мушкарцима. То звучи ужасно, све док не схватите да она представља уопштено све удате жене – и природно различите удате жене спавају са различитим мушкарцима, са својим сопственим мужевима. У другом смислу, Фрејине љубавне афере су метафоре или чак мистерије (као у бајци Снежана и седам патуљака).

Фреја спава са седам патуљака како би добила своју Brîsingamen, своју златну огрлицу.

Када се каже да је Фреја удата за свог брата близанца Фрејра, то само доказује да су наши преци видели концепт слободе и као мужеван и као женствен, односно да се тај концепт помало разликује за сваки пол. Нема ничег инцестоидног у овоме. Њихова деца, светли вилењаци, су бесмртни духови, који се повезују и придружују упућеним људима, када бивају ослобођени од стране Фреје-Фрејра.

Brîsingr (“Ватра”), која је направила Brîsingamen, Фрејину огрлицу, која може да се види на њеном врату, као низ ватри дуж обале када се она рађа из морске пене, на дан летње дугодневнице.

Богови су и концепти и представљају нешто што се налази у сваком упућеном човеку. Оно што се најчешће види као њихове љубавне афере су само објашњења различитих појава. Потомци, који су чине се настали из ових љубавних афера, су ништа друго до ефекти и последице одговарајућих појава.

Када је једно божанство, на пример, отац другом, то не значи да је оно стварно зачело друго, већ да је дало разлог за постојање овог другог, или да је овладавање силама првог предуслов за овладавање силама другог или слично. На пример, прво морате да савладате азбуку да бисте могли да прочитате неки текст; на митолошком језику, Азбука је отац Читања, а Читање син Азубуке. Ни једно божанство није стварно зачето у стварном животу, тако да не постоје синови или ћерке, ни очеви или мајке, као ни рођаци; божанства су моћи које се налазе у сваком од нас – леже ту прикривена све док не буду “рођена” или “пробуђена” одговарајућом тајном иницијације или другим активаторским догађајем.

Некима, бар понекад, све ово постаје очигледно, као у случају када је Атина (у скандинавској митологији Сага) рођена комплетно наоружана из Зевсовог (у скандинавској митологији Одиновог) чела. Наравно, богиња мудрости, знања, филозофије, храбрости, инспирације итд., рођена је из пробуђеног ума.

Тако да, исто као што не постоје различите расе богова, не постоје ни различите фамилије богова. Божанства нису повезана једна са другим на начин на какав су повезани смртници, већ као природни и натприродни феномени, као ефекат и контраефекат, акција и реакција, итд., да бисмо их разумели морамо да размишљамо о њима као о таквима и да схватамо митолошки језик Европе. Гром (Тор) јури Муњу (Локија), због тога што увек можемо да чујемо Гром пошто видимо Муњу; а Гром је венчан са Усевима (Сиф), због тога што грмљавина доноси кишу, а киша плодове сејања.

Перверзни јеврејски психолози могу да сањају о прељубама и инцестоидним везама међу европским божанствима колико год то желе, док злостављају своје пацијенте ментално или чак и физички (што најчешће и раде), али ми остали, уместо тога, треба да се повежемо са стварношћу и игноришемо сва безвезне и неуке сугестије и оптужбе, везане за наше часне Богове и Богиње! HailaR WôðanaR!

Фреја вози своје кочије, које вуку њене две мачке, Brundr (“мужеван мачор”) и Kælinn (“умиљата мачка”)!

Превео са енглеског Александар Маслар

Тимус

11/05/2013

Варг Викернес

Изворни текст

Древни скандинавски опис човека је веома интересантан; он описује физичко тело као lîk (“леш”), животну снагу која даје живот лешу као vörðr (“чувар”), способност кретања и учења кроз понављање као hamr (“облик”), ум и способност резоновања као hugr (“ум”) и дух – који даје божанске моћи – као önd (“дух”).

Све физичко је lîk .

Свака биљка такође има vörðr.

Свака животиња такође има hamr.

Свако људско биће такође има hugr.

Сваки натчовек такође има önd.

Lîk треба тежак рад или физичко вежбање; vörðr треба топлоту, сан и светлост; hamr радости и захвалност; hugr безбедност, креативан израз, музику, уметност и снове, као и менталне изазиве; önd хармонију, супер-индивидуалистичку перспективу и више значење. Ипак, да би напредовала и преживела, тела требају и супротности свега овога: lîk треба одмор; vörðr хладноћу и таму; hamr тугу, жалост, тишину и празнину; hugr треба опасност, духовни мир и тишину; önd треба дисхармонију и тугу, као и немилосрдност. Превише од једне од ових ствари може да буде деструктивно, без обзира које је ствар у питању. Свака треба и позитивно и негативно. Ноћ и дан. Лето и зима. Сунце и Месец.

Ако божански човек изгуби свој дух, он постаје обично људско биће. Ако обично људско биће изгуби свој ум, оно постаје животиња. Ако животиња изгуби свој облик, она постаје биљка. Ако биљка изгуби своју животни снагу, она постаје леш.

На више грчком и калсичном езотеричном језику ова тела би била названа: физичко биће (lîk), етерично биће (vörðr), астрално биће (hamr), ментално биће (hugr) и дух (önd).

Физичко биће су наравно наше месо и кости; суд у коме су сва друга бића. Вероватно можемо да кажемо да животна снага обитава у крви и неким другим “животним текућинама”, али највероватније у самом срцу. Облик би био наша духовна форма, невидљива фигура око целог физичког тела (чак и ако изгубите физички екстремитет, духовни екстремитет би и даље био тамо). Ум би природно био лоциран у мозгу.

Шта је онда са духом? Где он обитава?

Тимус је веома ретко помињан људски орган, углвном из разлога што не знамо заиста чему служи, осим што знамо да је део имунолошког система. Платон је помињао тимус као један од три делова душе и – као што је најчешће и случај – древни људи су били ближе истини него што смо ми данас. Тако да можемо да претпоставимо да дух обитава у тимусу, као што је сугерисала моја жена у једном од наших разговора, иако и поједине животиње имају тимус. Како то да објаснимо? Па, да бисте имали дух морате да имате тимус, али присуатво тимуса не мора да значи да имате дух. То је орган који би удомио дух ако би био присутан.

Грци данас употребљавају овај термин да означе “гнев”. Као што знамо, име Один се преводи и као “бес” и као “ум”, а руна која је повезана са Одином се назива ansuR, од прото-индо-европског *ans-/and- (скандинавски âss, познатије по свом облику множине æsir), што се преводи као “дух” и симбол јој је врх рибарског копља, оног које се користило у камено доба за хватање рибе. То је дух који потиче са неба и везује се за земаљско тело, које претвара у божанско! Один је човек, божанства у човеку, божански човек. Наравно и други поменут термин за дух, önd, исто је изведен од заједничког прото-индо-европског корена (*ans-/and- ).

Один постаје све интересантнији и интересантнији као божанство. Схватамо да многи мисле о њему као о “краљу богова”, чак иако је Тир (Tyr – старији облик TîwaR) очигледно моћнији и заиста прави краљ богова. Тир је Бог неба. Один је само један аспект Тира. Они су наравно једно исто, а ипак различити; Один је небески зрак који улази у човека и инспирише га!

Име TîwaR је исто тако интересантно; оно се преводи као “зрак”, али је познатије по значењу “богови”. Он је божанска светлост, не од Сунца или Месеца, не од неке планете или звезде, већ од свих небеских тела која емитују светлост укупно! На крају свега, он је ипак Бог неба! Один је божанска светлост, која инспирише човека; светлост коју човек види и узима. Ова светлост може да дође од једног небеског објекта, или од неколико њих.

Ако уклоните тимус из човековог тела, он неће умрети, али орган за који претпостављамо да је кућа за дух више неће бити тамо, тако да можемо да претпоставимо да он више неће имати дух. Од тог тренутка он ће само да буде обичан човек – осим наравно ако то већ и није био, у ком случају нећемо да видимо било какву промену. Ако извадите срце, више нећете имати животну снагу, у том случају ћете умрети и дух ће вас напустити. Ако изведите мозак, више нећете имати ум, а живот без мозга није уобичајен – мада лако можемо да помислимо супротно, када видимо потезе наших политичара.

Сада долазимо до расистичког дела; да, као што сте можда и помислили, само европски човек има способност и капацитет да “удоми” дух, да буде инспирисан од стране божанстава, да живи као део божанства, да буде и сам божанство! Да би сте урадили све ово морате да имате европску (=неандерталску) крв. Даље, морате да имате довољно напредан и племенит ум, наравно и тимус који није оштећен нпр. радијацијом. Коначно, морате да такорећи активирате просветљење, религијом и религијским ритуалима.

Ово, даме и господо, може да објасни зашто ја – прилично безнадежно нерелигиозна особа – налазим да је древна европска (=неандерталска) религија толико важна. Свака друга религија на овој планети је само погрешно интерпретирана и схваћена древна европска религија, понекад чак и изврнута, изопачена, злобна и запрљана њена верзија – као што је случај са јудаизмом. Ни један не-европски народ није створио религију; они су само долазили да уче од европске религије и направили сопствене религије по ономе што су могли да схвате и науче из ње!

Данас постоје три људске врсте и много људских раса, али заправо само три типа људи; они који су божански, они који имају потенцијал да постану божански и они који нису божански. Европљани могу да буду од било ког од ова три типа, али су остали од овог последњег. Само просвећени европски племенити човек је Божански човек – и да; он је увек “аутистичан“. HailaR TîwaR! HailaR WôðanaR! 

Превео са енглеског Александар Маслар